Ne znam zaista kako da počnem, jer u principu ne znam ni šta me muči. Imam 17 god, idem u Gimnaziju, dobar sam učenik. Ne smatram se uopšte sretnom osobom, nekada me više ispunjava da sedim kući i plačem. Imam prijatelje, bar ih ja smatram prijateljima, ali problem je što u dubini sebe ne verujem nikome, jer mi je nezamislivo da neko brine o meni, da je nekome stalo, tako da sam sklona nekada da se totalno povučem, ne želim izaći, ne javljam se nikome na tel, i kasnije nešto slažem, jer ni sama sebi ne mogu objasniti svoje ponašanje. Veliki sam emotivac, jednostavno volim da meni drage osobe vide da mi je stalo do njih, a kad osetim neko ignorisanje od njih, to me totalno uništi. Nije mi jasno kako sam u društvu normalna i zrela osoba, a kada sam sama sklona sam svakavim mislimla, ubeđena da mi ništa ne ide. Pre 2 god. sam u jednom trenu izgubila kontrolu, i nakljukala se tableta, nisam htela više da postojim, i kasnije kad sam shvatila šta radim, pre svega svojim roditeljima, uletila sam kod njih u sobu i rekla da me voze u hitnu, pod izgovorom da me boli stomak, i da sam popila veću količinu tableta, nehotično. To je tad bilo možda 7-8 tableta, ali sa tadašnjih 15 god. sam bila ubeđena da umirem, mislim nije mi ništa moglo ni biti. Niko ne zna šta sam zapravo tada naumila. Od tada sam sebi obećala da ću biti vedrija, optimističnija osoba, i trajalo je to, ali evo sad opet.. Ne vidim izlaz nekad, i sve mi je crno. I to nailazi u intervalima. Nekada mislim da sam depresivna, svesna sam da je to bolest. Mnogo ljudi me do sada izneverilo, i kada se posvađam npr. sa drugaricom, za mene je to živi horor. Htela bih još da napomenem da nemam momka, tj. bila sam do sada samo zaljubljena u jednog momka, a ta veza je više bila loša nego dobra. Moja najbolja drugarica bukvalno nije navikla da nema momka, ali ona u njemu nađe potporu, nikad nije nesrećna, jednostavno ima nekog pored sebe. I onda me još više demorališe činjenica da "ne mogu naći" momka, mislim ni ne tražim ga bukvalno, ali i kada mi se svidi neko, brzo se razočaram, a fizički sam zadovoljna svojim izgledom, tako da tu nemam predrasuda. Sa mamom se često posvađam, govori mi da sam egoista i da mislim na sebe samo, pa u ovim godinama naravno da želim da se provodim, izlazim, kupujem garderobu, tj da tražim pare. Izlazim stalno, provodim se...ali u dubini sebe sam nesretna i neispunjena. Zaista ne znam šta da radim više. Niko ne zna šta se u meni dešava, i da sam ovoliki pesimista, jednostavno ne mogu sebe lagati više da je sve ok, kada zapravo umirem izunutra.

Maja

 

Doba adolescencije u kojem se Vi nalazite je ispunjeno nezadovoljstvom, lutanjem i traženjem. Česta pojava u adolescenciji je depresivno raspoloženje. Teško je biti adolescent. S jedne strane, sredina zahteva da budete odrasla osoba, a s druge strane, nemate sva prava kao odrasla osoba. Ne znate ni ko ste, ni šta želite. To je normalan period odrastanja i proći će za par godina. Borite se kao i do sada sa depresivnim raspoloženjem, odlukom da ćete biti dobro. Gotovo svi vršnjaci imaju isti problem i svi prolaze kroz takav period u životu. Družite se sa ljudima, nemojte se povlačiti u sebe. Ostanite na pravom putu, verujete u sebe i svoje sposobnosti i sve će biti u redu.

Pretraga

VAŠ PSIHOLOG

Dragana Stanković, psiholog
Kontakt telefon: +381 60 4413942

 

 

 

Psihologija Online

Ovaj web-portal bavi se prevashodno psihologijom. Kao takav namenjen je psiholozima, studentima psihologije, ali i svim ljubiteljima psihologije i ljudima kojima su u datom trenutku potrebne informacije, odgovori i pomoć iz svih oblasti psihologije kao nauke. Dovoljno je da nas kontaktirate. Misija našeg sajta jeste da, kroz ponuđene tekstove, svim posetiocima pruži znanja i konkretne savete u različitim oblastima svakodnevnog funkcionisanja.

Anketa

Da li vam se sviđa novi izgled sajta?
  • Votes: (0%)
  • Votes: (0%)
  • Votes: (0%)
Total Votes:
First Vote:
Last Vote: