Ocena korisnika:  0 / 5

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

 

Neretko čujem da se neke stvari, ideje, pojmovi i situacije podrazumevaju. Uglavnom nisam zadovoljna idejom da se toliko dobro s nekim razumem da ne moramo popričati o čemu se zapravo radi. Jezik i govor nam i služe da bismo poboljšali međusobno razumevanje i saodnošenje.

S druge strane, ima pojmova koji su naizgled slični, međutim, ako su nedovoljno objašnjeni mogu stvarati konfuziju. Možda je najmanje bitno što Vas sagovornik neće razumeti u datoj situaciji. Opasnost leži u onim pojmovima koje Vi sami podrazumevate, a nedovoljno razumete, u idejama koje se nalaze u Vašem predsvesnom, koje su automatizovane, koje gotovo nikada ne preispitujete, a koje, nažalost, mogu direktno uticati na stvaranje nezdravih osećanja i nefunkcionalnih vidova ponašanja.

U ne tako davnoj prošlosti je samopoštovanje bilo visoko vrednovan pojam. Kada osoba poljuljanog samopoštovanja ili jakog osećaja niže vrednosti započne psihoterapijski tretman, u saradnji s terapeutom postavi ciljeve kako da, kroz tehnike i razgovor, analizu i tumačenje, podigne sopstveno samopoštovanje na odgovarajući nivo. Kako da prevaziđe osećaj manje vrednosti, kako da sebe osmisli kao vrednu osobu i kako da se poštuje.

Danas, nakon mnogobrojnih istraživanja u psihoterapiji, nakon razvoja psihološke misli koja ide u korak s novim vremenom, sve se više sumnja da je ideja o visokom samopoštovanju korisna.

Naravno, to ne znači da valja negovati osećaj manje vrednosti, potčinjenosti, hroničnog stida, niti da ništa ne treba preduzimati kako bi se psihički problemi pojedinaca rešili. Međutim, vreme je pokazalo da je koncept samopoštovanja povezan s nezdravim narcizmom, dok je koncept samoprihvatanja povezan sa zdravim samoljubljem.

Samopoštovanje i nezdrav narcizam

Samopoštovanje je usko povezano s konceptom vrednosti, više ili niže. Osoba visokog samopoštovanja veruje da više vredi od neke druge osobe s kojom se u datom trenutku poredi. U stanju je da iz vida gubi celovitu sliku i oslanja se na pojedine aspekte svoje/tuđe ličnosti. Rekla bi, „više vredim od kolege, jer sam dobila pohvalu od nadređenog“, „više vredim od koleginice, jer sam završila bolji fakultet“, „više vredim od drugarice, jer bolje donosim životno važne odluke“. S druge strane, poredeći se s drugima, takva osoba bi sigurno naišla i na pojedince koji su u nekim aspektima života, prema njenim merilima, ostvarili veće uspehe i bolje rezultate. Tada bi se javio osećaj manje vrednosti kao produkt poređenja sa izolovanim aspektima ili postignućima osoba koje su u fokusu pažnje. Osoba bi mogla reći „kolega i ja smo se zaposlili u isto vreme, on je napredovao, a ja sam i dalje na istoj poziciji, to sigurno znači da ne vredim dovoljno/da nisam dovoljno pametna/sposobna/prodorna/da mu nisam dorasla….nakon misli koje se kreću ovim tokom neretko dolazi do ozlojeđenosti, besa, potištenosti, depresivnosti, mišljenja da ništa nije u našoj moći i, najzad, „cementiranja“ osećaja manje vrednosti. Budući da niko ne voli da se oseća manje vredno, nakon takvih misli i bujice nezdravih osećanja slede različiti manevri u ponašanju koji služe poništavanju negativnih osećanja. Nažalost, ti manevri su uglavnom jednako štetni koliko i sam koncept više ili manje vrednosti.

Nezdrav narcizam se odnosi na intenzivno polaganje na uzvišenu sliku o sebi, koja je uvek u funkciji očaravanja „publike“.  Samopoštovanje, opisano na prethodni način, ukazuje na jaku želju za grandioznošću. Takav osećaj samopoštovanja je nerazdvojiv od divljenja koje se očekuje od drugih. Izostane li divljenje, javlja se osećaj manje vrednosti.

Šta radi osoba koja se oseća manje vredno?

Traži razuveravanja, jadikuje, zove bliske prijatelje koji bi joj „podizali“ samopoštovanje. Oni, nažalost, u tome retko uspevaju, jer je ideja o manjoj i višoj vrednosti duboko zacementirana i efekat tešenja traje koliko i reči bliskih prijatelja. Takva osoba pokušava da se samozavarava, odlazi u kupovinu, ne bi li materijalnim dobrima nadomestila ono za šta misli da joj u unutrašnjosti nedostaje. Opsesivno razmišlja o ljudima koje definiše kao više vredne od nje same. Iz tih ruminacija, neretko proizlaze nezdrava i jaka osećanja zavisti, a često i mržnje. Naposletku, obećava sebi da će „svima njima“ pokazati da je dostojna poštovanja i pravi perfekcionističke planove (koji uglavnom sežu u daleku budućnost, nerealistični su i veoma teško ostvarivi). Kada shvati da je sebi postavila prevelike ciljeve i da preplavljena emocijama, ne može efikasno delati, odustaje i vraća se jadikovanju. Većina takvih ljudi ne upada u ozbiljna depresivna stanja, ali oseća povremene epizode depresivnosti i beznađa. Životne okolnosti i činjenica da se mora raditi da bi se živelo, izvuče ih iz jadikovanja (bar do sledećeg nemilog poređenja s nekim koga definišu kao „više vrednog“) i vrati ih u svakodnevne životne tokove. Međutim, životne aktivnosti se obavljaju sa znatno manje elana i motivacije, a nezadovoljstvo povodom nemogućnosti dostizanja ideala je tinjajuće i svakog trenutka može izbiti na površinu.

Štetnost koncepta (manje ili više) vrednosti

Na osnovu prethodnog pasusa smo uvideli da postoje i koristi i štete od pridržavanja ideje da neko može biti više ili manje vredan. Korist je očigledna kada se pojedinac oseća više vredno. Tada neguje sliku o sebi kao o uzvišenom biću, vrednom poštovanja i samopoštovanja. Mana ovog koncepta je, međutim, neuporedivo veća, samosabotirajuća i može voditi ozbiljnim psihološkim problemima.

Lokus  (mesto) kontrole

Pre nego što pređemo na osporavanje ideje da ljudska vrednost, kao koncept, uopšte postoji, valjalo bi ukazati i na štetnost zadovoljstva koje se javlja kao posledica osećaja više vrednosti. U psihologiji postoji pojam koji se zove „lokus kontrole“, o kom je prvi pisao Julian B.  Rotter. Lokus kontrole može biti spoljašnji ili unutrašnji. Ljudi s unutrašnjim lokusom kontrole veruju da su odgovorni za događaje koji im se dešavaju, dok oni sa spoljašnjim lokusom smatraju da ne mogu uticati na „sopstvenu sudbinu“, budući da su stvari nekontrolabilne i da ih ne mogu menjati. Osoba kojoj spoljašnji događaji, drugi ljudi ili situacije mogu da poljuljaju sliku o njoj samoj, očito ima spoljašnji lokus kontrole. Njeno samopoštovanje, njena ideja o sopstvenoj vrednosti,  meri se preko ocena drugih ljudi. Takvoj je osobi potrebna „publika“ koja će je ocenjivati i procenjivati. Ako su procene relevatne publike pozitivne, samopoštovanje te osobe će rasti, ukoliko su ocene negativne, javiće se osećaj manje vrednosti. S druge strane, realne (pr)ocene realne publike, naposletku, ne moraju ni postojati, jer je osoba spoljašnjeg lokusa kontrole „glas publike“ unela u sebe. Takva će se osoba uvek pitati „šta će drugi misliti“, „kakvu će sliku ostaviti“, „da li će joj se zbog uspeha diviti ili će je zbog neuspeha prezreti“?  (Samo)poštovanje, odnosno koncept o višoj ili nižoj vrednosti takve osobe je uvek u funkciji publike, bila ta publika u realnom svetu ili se pojavljivala kao kritički glas savesti onoga što očekuje da će drugi ljudi reći.

Složićemo se, osoba ovakve životne filozofije, bi živela pod stalnom anksioznošću, oprezom, s krutom odmerenošću u svojim postupcima i jakim naporom da izbegne situacije povodom kojih bi osetila stid, dakle situacije u kojima bi njen narcizam bio prilično povređen.

Samoprihvatanje i zdravo samoljublje

Zdrav narcizam ili zdravo samoljublje, zapravo, znači ljubav prema sebi. Osoba koja sebe voli je spremna da sebe i prihvati.

Šta znači samoprihvatanje?

Samoprihvatanje je produkt realističnog pogleda na svet. Osmislimo li sebe na realističan i logičan način, učinili smo sebi veliku uslugu i radimo na unapređenju našeg mentalnog zdravlja, a posledično i na unapređenju međuljudskih odnosa i nošenja sa svakojakim životnim izazovima. Ne postoji idealno! Samim tim su zahtevi da budemo uzvišeni, savršeni, superheroji, produkt nezrelih želja i iracionalnosti. Budući da svi grešimo i da svi imamo i vrline i mane, najkorisnije bi bilo da to i prihvatimo kao činjenicu. Težimo li da otcepimo, negiramo ili potisnemo one aspekte ličnosti koji nam se ne dopadaju, ne samo da od toga nećemo imati koristi, već ćemo biti prilično frustrirani i u opasnosti da sebi stvorimo mentalne poteškoće. Samoprihvatanje ne znači mirenje sa sudbinom, pasivnost i nevoljnost da se razvijamo ili menjamo nešto što nam se ne dopada. Samoprihvatanje znači da odustanemo od koncepta vrednosti! Koncept vrednosti se odnosi na etiketiranje, na globalno vrednovanje nekoga kao manje ili više vrednog i to na osnovu njegovih stavova, postignuća ili pojedinačnih postupaka. Kako možemo proceniti osobu na osnovu njenog ponašanja? Različita ponašanja su manje ili više poželjna, dobra ili loša, ali ponašanje ne određuje osobu. Pokušamo li da procenimo nekog kao manje ili više vrednog na osnovu njenog/njegovog neuspeha ili uspeha, činimo greške generalizovanja, skakanja na zaključak, emocionalnog rezonovanja, zaključivanja o celini na osnovu dela celine, etiketiramo i, što je najvažnije, krivotvorimo realnost. Bezuslovno prihvatanje sebe i drugih je prvi korak ka sreći i uspehu!

Samopoštovanje je štetan koncept jer je direktno povezan s tendencijom da globalno procenjujemo nečiju ili ličnu vrednost. Ljude možemo posmatrati kao procese, stalno promenljive procese. Ono što danas mislim, ne znači da ću misliti i sutra. Ne znači da današnju grešku sutra neću moći da popravim. Takođe, ne znači da današnji uspeh sutra neću pokvariti.  Globalno vrednovanje, na osnovu kog bismo u teoriji mogli proceniti nečiju vrednost, bi podrazumevalo da je osoba od rođenja do smrti isključivo ponavljala iste vidove ponašanja, na isti način mislila i bila apsolutno nepodložna bilo kakvoj promeni. Takva osoba ne postoji! Prema tome, koncept vrednosti (više ili niže) je neodrživ! Ako iz vida izgubimo širu sliku i fokusiramo se na pojedinosti, na osnovu kojih globalno vrednujemo sebe i druge, ne poštujemo pravila logike, realnosti i naš pogled na svet biva iskrivljen.

Samoprihvatanje, s druge strane, znači da smo sposobni da napravimo razliku između aspekata ličnosti koji nam se dopadaju i onih koji nam se ne dopadaju. Budući da i jedne i druge prihvatamo kao delove nas samih, sposobni smo da razvijamo lične potencijale i da revidiramo ili menjamo mane. Zdravo samoljublje nam omogućava da se fokusiramo na lični rast i razvoj i podrazumeva da imamo unutrašnji lokus kontrole. Bezuslovno samoprihvatanje se odnosi na zdrav trud da promovišemo naše vrline i menjamo mane, bez zahteva da moramo biti najbolji na svetu i uz želju da budemo skladni i zadovoljni sobom. Pohvale su uvek dobrodošle, međutim osoba koja je naučila da voli i prihvata sebe, da ima uporište u sebi, ne vapi za pohvalama „publike“, jer je najveća „pohvala“ zadovoljstvo sobom koje dolazi iz unutrašnjeg sklada, koje je posledica bezuslovnog prihvatanja sebe.

Izvor: http://psihoterapijsketeme.rs

Pretraga

VAŠ PSIHOLOG

Dragana Stanković, psiholog
Kontakt telefon: +381 60 4413942

 

 

 

Psihologija Online

Ovaj web-portal bavi se prevashodno psihologijom. Kao takav namenjen je psiholozima, studentima psihologije, ali i svim ljubiteljima psihologije i ljudima kojima su u datom trenutku potrebne informacije, odgovori i pomoć iz svih oblasti psihologije kao nauke. Dovoljno je da nas kontaktirate. Misija našeg sajta jeste da, kroz ponuđene tekstove, svim posetiocima pruži znanja i konkretne savete u različitim oblastima svakodnevnog funkcionisanja.

Anketa

Da li vam se sviđa novi izgled sajta?
  • Votes: (0%)
  • Votes: (0%)
  • Votes: (0%)
Total Votes:
First Vote:
Last Vote: