Posle teških tragedija izgubila sam se u svom životu, i ne znam da li uopšte živim i ne znam put da nađem za dalji nastavak. Imam 26 godina, pre 10 godina sam oca izgubila. U krevetu je bio poslednjih godinu dana života, što je bilo i najteže, sa teškim govorom, teškim hranjenjem i dolaženjem svakodnevno patronažne službe da ga previjajau...plač i muka mame, borba njena za sve nas. Tada je moj brat imao 19, a ja 16 godina. Posle njegove smrti mislili smo da će biti sve ok, jer nije bilo maminog mučenja oko tate i svakodnevnog napuštanja posla. Ali, nažalost nije bilo tako. Posle 2 godine od smrti tate, mama je zapala u tešku depresiju koju smo krili od rođaka i njene stare mame. Tada sam ja imala 18, a brat 21 godinu i nismo znali koliko je to opasno, i nista nismo činili. Ja sam primetila da nije normalna po postupcima, i govorila bratu, ali on nije to osećao i pričao da je mama ok. Vremenom je padala u sve težu depresiju, i stalno smo se svađali jer je bila svime nezadovoljna i bolesna. Jednog dana po povratku sa posla sam je zatekla kako leži na podu, sva ošamućena. Popila je dosta lekova za smirenje. To nikada neću zaboraviti, njen pogled, sva drogirana, nije mogla ni da sedi. Došla su kola hitne pomoci i odvezli je. I posle smo se trudili oko nje, ali ona nije htela opet da sarađuje oko životnih situacija, da se druži, opet se zatvorila u kuću, svađe...I to se tako nastavilo. Sve je trajalo oko 4 godine, išla je na kontrole redovno, ali se nije odupirala njenom stanju, bila je tvrdoglava za sve, ništa nije htela. Da bih jednog dana došla kući i zatekla je u spavaćici u dnevnoj sobi kako leži mrtva. Sva siva i osušena, krv na nosu. Popila je sonu kiselinu. U mojoj sobi posteljina je bila sva krvava. Ne mogu ni da zamislim kako se ponašala kad je popila to. Prizor je bio užasan. Bila sam se šokirala. Došla je policija, hitna, ljudi. Prilmila sam inekciju za smirenje. Ali, taj prizor je šokantan, kao u horor filmu koji mi je non stop u glavi. Od tog trenutka nisam više ista. Stalno sam je sanjala, imala sam stalno noćne more prve 2 godine. Pop je dolazio stalno da sveti kuću i mene da čisti od zlih. Ja i stariji brat smo sami ostali, ja sam sve obaveze oko kuće preuzela, naučila da kuvam i sve ostalo. Mnogo mi je teško što je to mama uradila, sramota me da pričam jer niko nije znao našu situaciju. Često i lažem od čega mi je mama umrla. Boli me što nismo reagovali kako smo trebali, nismo joj pomogli, a bila joj je neophodna velika pomoć, a samo nas je imala, jedina nada smo joj bili. A izdali smo je. Patim jer nemam nikoga, nemam roditelje, ko drugi svi, nema porodičnog ručka, nemam podršku, oslonac, ljubav, zagrljaj. Nemam normalan zivot. Svi me sažaljevaju. Izgubljena sam, ne volim ljude, jer su me svi razočarali. Malo ko je bio uz mene kad mi se sve to izdešavalo i zato sam razočarana u ljude. Imam par prijatelja, izlazim, družim se, ali svaki dan osetim bol kada dođem u praznu kuću, bez ikoga, i ičega. Stalno sam sama jer brat stalno radi. Stalno plačem, nemam volju nizašta. Trenutno radim, ali posao me ne ispunjava sa te strane. Dečka nemam. Ne znam kako da prebolim smrt roditelja, što nemam normalan život, što drugačije gledam ljude posle svega. Molim za savet. Hvala.

Gordana

 

Gubitak jednog ili oba roditelja je najveći gubitak i najveći stres koji doživljava osoba, bez obzira na godine. Stres usled smrti roditelja ili usled odvajanja od roditelja podjednako je težak, jer smo uz roditelje vrlo vezani i zavisni od njih, bez obzira radi li se o majci ili ocu, bez obzira jesmo li mlađi ili stariji. Gubitak majke ipak najviše pogađa onu decu koja su vrlo povezana s majkom i u njoj vide i više od majke, gledaju je kao prijatelja i zaštitnika. Takva deca imaju puno teže posledice. Javlja se osećaj nelagode, srama i strah od samoće. Naravno, što smo stariji, racionalnije pristupamo takvom iskustvu, svesni da je to deo života i da je to normalan životni proces (ali ne i smrt nastala usled suicida). Od istinskog udarca zbog gubitka roditelja teško se oporavljamo. Smrću roditelja gubimo odnos privrženosti koji je po mnogo čemu poseban, u odnosu na druge odnose privrženosti uspostavljenim tokom života. Osim toga, nakon smrti roditelja, u svojoj primarnoj porodici moramo preuzeti odgovornosti i zadatke koji su nekada pripadali njima - na neki način postajemo roditeljima svojoj braći i sestrama. Gubitak roditelja je i gubitak vlastitog identiteta, tj. konačni gubitak životne uloge deteta - kćeri ili sina - koji je izražen nakon smrti oba roditelja. Taj nam gubitak teško pada jer je reč o jedinoj životnoj ulozi koju imamo od prvog trenutka kad smo ugledali svet. Gubitak zbog suicida (što je vaš slučaj) je težak. Činjenica je da nakon takve smrti nikada ne možemo biti sigurni u to zašto je neko odlučio da prekine svoj život. Čak ni kada samoubica ostavi oproštajno pismo, ne možemo biti sigumi je li to što u njemu piše zaista bio povod, a naročito jel bio uzrok takvog očajničkog poteza. Razlog je vrlo jednostavan: jedina osoba koja bi na to pitanje mogla dati odgovor više nije živa. Osećaj krivice zapravo je doživljaj da smo umrlu osobu na neki način izneverili, to je najjači osećaj nakon samoubistva i gotovo da ne postoji osoba bliska samoubici koja se ne oseća krivom. Preživeli se osećaju krivima jer su nešto učinili/rekli ili jer su nešto propustili učiniti, a što je osobu (možda) navelo ili podstaknulo da se ubije; jer nisu primetili znakove koje je samoubica slao o svojoj nameri; jer nisu ozbiljno shvatili najave/pretnje o samoubistvu. Morate se što pre trgnuti i izvući iz tog stanja, prestati kriviti sebe za smrt majke. Istina, izgubili ste temelje, ali morate početi graditi nove, imate dovoljno godina da počnete sa formiranjem svoje porodice, dece. Vreme vam je prijatelj, ono će izlečiti rane, a vi samo morate ići dalje. Sigurno imate nešto zbog čega se isplati nastaviti dalje što je moguće boljim smerom. Imate brata, ako vam je sada teško truditi se zbog sebe same, pokušajte zbog njega. Teško je naći motivaciju, ali setite se da vredite, setite se da niste došli na ovaj svet da bi bili očajni, setite se da bi i vaši roditelji bili srećni da ste vi srećni. Skrenite misli koliko možete na nešto drugo, na svoj posao, prave prijatelje jer ukoliko samo o tome mislite, to traje i uništava vas dalje. Krenite dan po dan, tražite sreću u sitnicama. Ukolko vam i to ne pomogne najbolje je da se obratite nekom psihologu i UŽIVO popričate sa njim o vašem stanju. Puno sreće.

 

VAŠ PSIHOLOG

Dragana Stanković, psiholog
Kontakt telefon: +381 60 4413942

Pretraga

 

Login

 

 

Psihologija Online

Ovaj web-portal bavi se prevashodno psihologijom. Kao takav namenjen je psiholozima, studentima psihologije, ali i svim ljubiteljima psihologije i ljudima kojima su u datom trenutku potrebne informacije, odgovori i pomoć iz svih oblasti psihologije kao nauke. Dovoljno je da nas kontaktirate. Misija našeg sajta jeste da, kroz ponuđene tekstove, svim posetiocima pruži znanja i konkretne savete u različitim oblastima svakodnevnog funkcionisanja.

Anketa

Da li vam se sviđa novi izgled sajta?
  • Votes: (0%)
  • Votes: (0%)
  • Votes: (0%)
Total Votes:
First Vote:
Last Vote: