Gubitak roditelja PDF Štampa El. pošta

Posle teških tragedija izgubila sam se u svom životu, i ne znam da li uopšte živim i ne znam put da nađem za dalji nastavak. Imam 26 godina, pre 10 godina sam oca izgubila. U krevetu je bio poslednjih godinu dana života, što je bilo i najteže, sa teškim govorom, teškim hranjenjem i dolaženjem svakodnevno patronažne službe da ga previjajau...plač i muka mame, borba njena za sve nas. Tada je moj brat imao 19, a ja 16 godina. Posle njegove smrti mislili smo da će biti sve ok, jer nije bilo maminog mučenja oko tate i svakodnevnog napuštanja posla. Ali, nažalost nije bilo tako. Posle 2 godine od smrti tate, mama je zapala u tešku depresiju koju smo krili od rođaka i njene stare mame. Tada sam ja imala 18, a brat 21 godinu i nismo znali koliko je to opasno, i nista nismo činili. Ja sam primetila da nije normalna po postupcima, i govorila bratu, ali on nije to osećao i pričao da je mama ok. Vremenom je padala u sve težu depresiju, i stalno smo se svađali jer je bila svime nezadovoljna i bolesna. Jednog dana po povratku sa posla sam je zatekla kako leži na podu, sva ošamućena. Popila je dosta lekova za smirenje. To nikada neću zaboraviti, njen pogled, sva drogirana, nije mogla ni da sedi. Došla su kola hitne pomoci i odvezli je. I posle smo se trudili oko nje, ali ona nije htela opet da sarađuje oko životnih situacija, da se druži, opet se zatvorila u kuću, svađe...I to se tako nastavilo. Sve je trajalo oko 4 godine, išla je na kontrole redovno, ali se nije odupirala njenom stanju, bila je tvrdoglava za sve, ništa nije htela. Da bih jednog dana došla kući i zatekla je u spavaćici u dnevnoj sobi kako leži mrtva. Sva siva i osušena, krv na nosu. Popila je sonu kiselinu. U mojoj sobi posteljina je bila sva krvava. Ne mogu ni da zamislim kako se ponašala kad je popila to. Prizor je bio užasan. Bila sam se šokirala. Došla je policija, hitna, ljudi. Prilmila sam inekciju za smirenje. Ali, taj prizor je šokantan, kao u horor filmu koji mi je non stop u glavi. Od tog trenutka nisam više ista. Stalno sam je sanjala, imala sam stalno noćne more prve 2 godine. Pop je dolazio stalno da sveti kuću i mene da čisti od zlih. Ja i stariji brat smo sami ostali, ja sam sve obaveze oko kuće preuzela, naučila da kuvam i sve ostalo. Mnogo mi je teško što je to mama uradila, sramota me da pričam jer niko nije znao našu situaciju. Često i lažem od čega mi je mama umrla. Boli me što nismo reagovali kako smo trebali, nismo joj pomogli, a bila joj je neophodna velika pomoć, a samo nas je imala, jedina nada smo joj bili. A izdali smo je. Patim jer nemam nikoga, nemam roditelje, ko drugi svi, nema porodičnog ručka, nemam podršku, oslonac, ljubav, zagrljaj. Nemam normalan zivot. Svi me sažaljevaju. Izgubljena sam, ne volim ljude, jer su me svi razočarali. Malo ko je bio uz mene kad mi se sve to izdešavalo i zato sam razočarana u ljude. Imam par prijatelja, izlazim, družim se, ali svaki dan osetim bol kada dođem u praznu kuću, bez ikoga, i ičega. Stalno sam sama jer brat stalno radi. Stalno plačem, nemam volju nizašta. Trenutno radim, ali posao me ne ispunjava sa te strane. Dečka nemam. Ne znam kako da prebolim smrt roditelja, što nemam normalan život, što drugačije gledam ljude posle svega. Molim za savet. Hvala.

Gordana

 

Gubitak jednog ili oba roditelja je najveći gubitak i najveći stres koji doživljava osoba, bez obzira na godine. Stres usled smrti roditelja ili usled odvajanja od roditelja podjednako je težak, jer smo uz roditelje vrlo vezani i zavisni od njih, bez obzira radi li se o majci ili ocu, bez obzira jesmo li mlađi ili stariji. Gubitak majke ipak najviše pogađa onu decu koja su vrlo povezana s majkom i u njoj vide i više od majke, gledaju je kao prijatelja i zaštitnika. Takva deca imaju puno teže posledice. Javlja se osećaj nelagode, srama i strah od samoće. Naravno, što smo stariji, racionalnije pristupamo takvom iskustvu, svesni da je to deo života i da je to normalan životni proces (ali ne i smrt nastala usled suicida). Od istinskog udarca zbog gubitka roditelja teško se oporavljamo. Smrću roditelja gubimo odnos privrženosti koji je po mnogo čemu poseban, u odnosu na druge odnose privrženosti uspostavljenim tokom života. Osim toga, nakon smrti roditelja, u svojoj primarnoj porodici moramo preuzeti odgovornosti i zadatke koji su nekada pripadali njima - na neki način postajemo roditeljima svojoj braći i sestrama. Gubitak roditelja je i gubitak vlastitog identiteta, tj. konačni gubitak životne uloge deteta - kćeri ili sina - koji je izražen nakon smrti oba roditelja. Taj nam gubitak teško pada jer je reč o jedinoj životnoj ulozi koju imamo od prvog trenutka kad smo ugledali svet. Gubitak zbog suicida (što je vaš slučaj) je težak. Činjenica je da nakon takve smrti nikada ne možemo biti sigurni u to zašto je neko odlučio da prekine svoj život. Čak ni kada samoubica ostavi oproštajno pismo, ne možemo biti sigumi je li to što u njemu piše zaista bio povod, a naročito jel bio uzrok takvog očajničkog poteza. Razlog je vrlo jednostavan: jedina osoba koja bi na to pitanje mogla dati odgovor više nije živa. Osećaj krivice zapravo je doživljaj da smo umrlu osobu na neki način izneverili, to je najjači osećaj nakon samoubistva i gotovo da ne postoji osoba bliska samoubici koja se ne oseća krivom. Preživeli se osećaju krivima jer su nešto učinili/rekli ili jer su nešto propustili učiniti, a što je osobu (možda) navelo ili podstaknulo da se ubije; jer nisu primetili znakove koje je samoubica slao o svojoj nameri; jer nisu ozbiljno shvatili najave/pretnje o samoubistvu. Morate se što pre trgnuti i izvući iz tog stanja, prestati kriviti sebe za smrt majke. Istina, izgubili ste temelje, ali morate početi graditi nove, imate dovoljno godina da počnete sa formiranjem svoje porodice, dece. Vreme vam je prijatelj, ono će izlečiti rane, a vi samo morate ići dalje. Sigurno imate nešto zbog čega se isplati nastaviti dalje što je moguće boljim smerom. Imate brata, ako vam je sada teško truditi se zbog sebe same, pokušajte zbog njega. Teško je naći motivaciju, ali setite se da vredite, setite se da niste došli na ovaj svet da bi bili očajni, setite se da bi i vaši roditelji bili srećni da ste vi srećni. Skrenite misli koliko možete na nešto drugo, na svoj posao, prave prijatelje jer ukoliko samo o tome mislite, to traje i uništava vas dalje. Krenite dan po dan, tražite sreću u sitnicama. Ukolko vam i to ne pomogne najbolje je da se obratite nekom psihologu i UŽIVO popričate sa njim o vašem stanju. Puno sreće.

 

Komentari (32)
  • Mina  - Ne daj se...

    Draga Gordana, i ja sam ostala bez oba roditelja mada ne na tako tragican nacin, a i starija sam od tebe, imam muza, dete... Razumem te, duso moja, znam da ti je tesko i da ne mozes tek tako da zaboravis... Ali, zivot je tek pred tobom (znam da zvuci otrcano) i ceka te jos mnogo toga lepog, nedozivljenog. Imaces i svoju porodicu jednoga dana, svoju decu, i taj bol u tebi ce utihnuti, iako mozda nikad nece prestati. Zaboravices mnoge strasne i ruzne dogadjaje, a secaces se onih lepih... Nemoj se predavati, draga moja, zivot je previse dragocen da ga bacis tek tako, a oko tebe, sigurna sam ima dobrih ljudi. Ako ni to ne moze da te utesi, potrazi strucnu pomoc (to nije sramota) kao sto sam to ja svojevremeno uradila. I videces, bice ti bolje! Srecno!

  • Maja

    Draga Gordana, ostala sam i ja bez oba roditelja u roku jedne godine u 26. godini...sama sam...svaki dan iznova se sastavljam u svom bolu. Radim, zivim, druzim se, spoljasnost izgleda dobro, ali cim zavirim u svoj mrak znam koliko mi nedostaju...kazu vreme leci sve, ne verujem...
    Molim Vas, ostavite negde Vas email, rado bih da smo u kontaktu. Sve najbolje, M.

  • dragana  - izgubila sam najvloljenije bice na svetu...oca

    Drage moje, ja sam izgubila pre desetak dana oca koji je za mene bio centar sveta. Iako smo ja i sestra sve uradile mucno se boreci da mu pomognemo, nas dragi tatica je preminuo...takodje se mucki boreci za zivot...posto smo jako vezane za njega, nasa tuga je svakim danom sve veca...ne znamo kako dalje...sve je teze...kao da sam sama na celom svetu, bilo gde da se nalazim...na ulici u prodavnici, pa cak i u svojoj kuci...on mi je bio oslonac i podrska u svemu...pomozite da pobedim tugu koja ne jenjava...ocajna sam i mislim da ce me tuga skroz unistiti...iako znam da on ne bi voleo da me vidi takvu posto je bio divan, borben covek i divan otac...pocela sam da kopnim pred ocima drugih i svi mi kazu budi jaka, ali to je prosto jace od mene...to je ludacka ljubav i povezanost...ostala sam sama iako imam muza, majku i sestru...moj tata mi je bio sve na svetu ;(

  • ana  - ana-izgubila sam i ja oca pre dva dana

    Ja sam mala, imam 12 godina. Pre dva dana sam izgubila oca i jako mi je tesko, moj otac je umro u bolnici, gusio se i imao je slabo srce, mnogo mi je zao. Ali sto je najgore, ja toga jos uvek nisam svesna iako imam mamu, ja sam ga volela podjednako kao i mamu. Tek sada znam kako je onima kada izgube majku ili oca. Ja sam 6. razred i moj drug iz odeljenja je isto izgubio oca i ima samo majku, svaki dan placem, dusa me boli :evil: :evil: :cry: :cry:

  • Milos  - Smrt mame :'(

    Citajuci vase komentare donekle vas razumem, ja imam 20 godina. Majka mi je umrla 09.12.2011. od raka pluca, koji je metastazirao na mozak i kosti. Nazalost, ja sam bio taj koji je otkrio da joj nije dobro, nije znala da izgovori rec telefon nego je govorila npr. upravljac. Rekao sam tati da joj nije dobro, on ju je odveo u KBC, i posle 14 h je saznala da ima tumor velicine pesnice na levom plucnom krilu i da ima metastazu na mozgu. Borba je za njen zivot bila rovovska, iako je trajala 3 meseca, stalno smo joj ulivali nadu da ce se oporaviti, sve probali, ali nista. Plakao sam svaki dan u ta 3 meseca. Jednog jutra sam se naglo probudio u 06.30 h osetio neku tezinu na grudima, nastavio sam da spavam i nedugo zatim cujem jecaje tate iz druge sobe, kazem sebi gotovo je, mama se oslobodila muke. Nisam plakao samo sam bio mnogo potresen, sve mi je bilo obamrlo. Kad god o njoj pisem ili govorim mnogo placem pa i sad. U to vreme sam i sa devojkom raskinuo, bili smo 2 godine zajedno, ali kada je saznala da se mama razbolela pocela je da se udaljava od mene. Detinjstva se posle njene smrti ne secam, pa gledam slike i pokusavam razbiti tu barijeru. Nemam volje nizasta pa ni za ucenje. Studiram na Geografskom fakultetu, zbog mame sam dao 2 najteza ispita u 1 roku, da bi im sa grbace skinuo teret samofinansiranja, imao sam motiv da polazem ispite, zato sto je ona bila moja amajlija. Sad ne znam kako cu dalje, svaki dan mi je sve gore, placem po vise puta dnevno, vidjam se i sa drustvom, ali nema njenog glasa, ociju, dodira, prisustva. Najbolnije se osecam kada svi odu na posao, a ja ostanem sam, cekam da naidje mama sa posla, ali ne docekam.

  • Aleksej

    Slucajno sam dosao do ove teme. Procitao tekst i komentare. Delim slicnu sudbinu s vama. Majka mi je umrla kada sam imao 12 godina. Bila je zdrava zena i samo se jednog dana "srusila". Dobila je izliv krvi na mozgu. Ako je uteha (za nju), nije se mnogo mucila. Otac je umro 4 godine kasnije. Ostao sam potpuno sam. Skolovao sam se, zavrsio fakultet. Radio sam neko vreme ovde. Sada sam upisao doktorske studije u inostranstvu. Ulazio sam i ja u cudna stanja depresije i anksioznosti. Ali zivot je pravo cudo! Nemam druge reci. Od krajnje nesrece pravi srecu i obrnuto. Sve je izmesano i nejasno. Zivot nas uci da se borimo (sa mnom se dobro nasalio). Mozda poredjenje nije na mestu, ali i zivotinje ostave posle nekog vremena svoje mladunce da se sami snalaze. U ljudskoj vrsti je to malo drugacije (mozda na nasu stetu). Prijatelji, ako je pametno davati ikakve savete, na ovakvom mestu, ja bih citirao jednog naseg pisca "Snaga coveka se meri i po njegovoj mogucnosti zaboravljanja". Nemojte misliti da su putevi drugih laksi, to nije dobro jer zna da udalji coveka od drustva. Svako ima svoju muku, a svakom je svoja muka najteza... Pokusao sam da podelim neke stavove koji su meni pomogli i pomazu. Ne treba se nikad predavati i vezati tugu za srce. Zivot je bitka na zemlji koju svi vodimo...

  • Milos

    I ja delim istu sudbinu sa vama. Imam 18 godina. Dete sam razvedenih roditelja, ziveo sam sa mamom koja se ceo zivot borila za mene dok sam bio u ranoj fazi puberteta i kad mi je razgovor sa roditeljem bio najpotrebniji, ona je bila tu, bila mi je i majka i prijatelj. Ja sam tada bio veoma drustvena i komunikativna osoba voleo sam izlaske, imao sam devojku. Ali 03.04.2011. moja majka je umrla od teske bolesti i tada se ceo moj zivot srusio, osobu koju sam voleo i koja je bila uvek tu za mene vise nije bilo. Polako sam padao u depresiju nisam se druzio, bio stalno u kuci...i to jos traje, imam osecaj kao da mi zivot vene iz dana u dan. A, sto je najgore ne znam sta da uradim, kako da prebrodim ovu tesku zivotnu situaciju. Ja znam da kada izgubis jednog od roditelja bol u srcu uvek ostaje.. :(

  • sanja

    Tesko je u trenucima kad izgubis voljenog roditelja bilo sta reci, ja, sestra i brat smo prije nekoliko dana ostali bez oca, koji je imao veliko srce, bio dobar svima samo ne sebi i to srce je samo prestalo da kuca, oborilo ga je na ulici. Strasni su osjecaji koji se smjenjuju, prvo sok, pa tuga, pa onda krivica, sta je sve moglo da se uradi drugacije i bolje. Meni je sad 28 godina, sestra je mladja 2 godine od mene, a brat tek treba da napuni 18 godina, ostalo je 4 unucica iza njega koji ga nece ni upamtiti...teske stvari, preteske i ostace da zivimo s njima dok nas ima :(

  • Razocarana

    Strasno je to...znamo da se mora dalje nastaviti, a ta rupa i praznina ostaju vecno u nama. Moja mama se pre deset godina razbolela, rak janika i materice pa su joj izvadili deo i posle par godina se vratio pa su joj izvadili sve. Nakon toga, posle 8 godina dobila je tumor pluca. Kao i ovo do sad, posle operacije i zracenja sve dobro je prevazisla i skocila na noge i nastavila dalje, izgledala je dobro, bila je jako jaka osoba i sa svime se izborila i rekla idemo dalje...a svasta je prezivela, a ponasala se kao da joj nista nije, niko ne bi ni znao da je bolesna dok ona ne kaze, jako se dobro drzala, svi rezultati na analizama su pokazivali da je sve dobro i u redu, da nije nigde metastazirao...da tumora nema...mama se dobro osecala i evo posle godinu dana kasnije pocela je da gubi ravnotezu skroz i da teze prica...nakon kontrole, analizom se ustanovilo da ima tumor na mozgu od 3,5 cm...ali da se moze operisati i da je uredu. Ona je rekla pa nema veze proci ce i to kao sve do sad, bila je neopisivo jaka i pozitivna, sve nas je tesila...Primili su je u BG, rekla doktorica to je laka operacija, lako cemo to...medjutim posle prve operacije u BG u toku lezanja tamo nakon 5-6 dana nije se dobro osecala, jedva je gledala, glava je bolela, posto nisu nesto dobro odradili u prvoj operaciji pre par dana desio joj se nakon toga manji izliv krvi u mozak pa su joj ponovo otvarali glavu i operisali je. Do tad je uvek bila pozitivna, bila je operisana u S. Kamenici, lepo su se ophodili prema njoj, a za ovo vreme dok je bila tamo u BG ophodili su se jako lose, morala je da trpi jer nisu hteli do wc da je odvedu, nisu hteli da je presvuku, ako to radi u pelenu morala je cekati tata kad dodje sat vremena u posetu popodne jer duze nisu dali, a njih je trebalo moliti za sve ...ona nije imala snage, ja kad sam je videla to vise nije bila ona ista mama kao nekad puna snage i optimizma, rekla je ovo je strasno...i zelela je samo da ode odande. Pustili su je par dana nakon operacije bez ikakvih pregleda i mera predostroznosti, terapije i slicno...Ona je imala ranije tromb i primala injekcije u stomak. Posle su joj prestali davati...Pustili su je kuci, otisla je lezala, lose se osecala, tata je video da to nije to, da je oporavak spor, hteo je da je odevede u Kamenicu, ona je rekla nece, hoce kuci, bila je istraumirana od bolnice i njihovog ophodjenja u bolnici u BG, pocela je odjednom samo da se hladi, nije joj se mogao izmeriti ni pritisak ni temperatura. Tata je brzo odveo. Uvece je primljena u nocnu smenu u Kamenicu, dali joj neku injekciju i povezali je na kiseonik, tata je bio s njom do 22 h...ona je sve vreme bila budna i sa kiseonikom na ustima, tata je pitao da li me sve cujes i razumes, klimnula je glavnom i rekla DA...Nakon par minuta, posle 22 h usla je medicinska sestra i rekla sad morate ici, ona je u sigurnim rukama...Nakon dva sata posle toga oko ponoci preminula je...ujutru su nam javili. Na obdukciji kazu otkacio se tromb i otisao do glavne arterije...plucna embolija. Sve je stalo ...ta zena koja nam je svima bila oslonac bez obzira sto je bila bolesna...vodila je sve u kuci, svima nam davala savete, pomagala u svakom smislu, borila se...Nije ni pomislila bez obzira na sve da ce umreti nego da ce sve to prebroditi...u bolnici je sve pacijente tesila i govorila da moraju da se bore, a ne predaju...Imam brata 30 godina, tatu koji je bio non stop uz mamu do zadnjeg dana, provodio s njom sve ove godine po bolnicama...imam cerkicu koja ima nepune 4 godine i jako voli svoju baku i misli da je jos u bolnici...Baka je bila jaka i borila se zbog svih nas. To joj je odrzavalo snagu...ali eto...nazalost...Da, i doktorica sve vreme, ta u BG, dok je pricala s tatom cak i prvi put pa i sve ostale nije ga pogledala nijendnom u oci i sve je bilo u hodu...Toliko o ophodjenju! U Kamenici mi je mama umrla i to mi je strasno...ali za sve ove godine imala je dosta operacija tamo i uvek su se lepo ophodili prema njoj...medicinsko osoblje...Jedino sto joj je doktor koji joj je operisao pluca nakon 6-7 meseci na kontroli rekao da prestane terapiju injekcije za tromb, a nije dao nikakvu zamenu...Ne znam..samo da je zdravlja...jer kad se covek razboli to je nesto najstrasnije, a jos gore kad dospe u ustanovu gde se ophode kao da su svi oni lopte s kojima se dobacuju...

  • Anonimus

    Dragi moji, nemoj te tako negativno razmisljati, niko ne zna sta ce koga snaci, ja imam 52 godine, izgubila sam rano roditelje, izgubila muza jos u 28 godina, dete mi ostalo maleno bez oca u 2. godini pa sam sebi rekla moras dalje da se boris i borila sam se, shvatila sam da su oni sada andjeli Bozji i da oni sve znaju sta mi cinimo i da nas gledaju odozgo, pa Isus je dao zivot za nas, vasi svi trebaju da zive u vasim srcima i da pricate sa njima. Svaki dan im recite kako se osecate, sta ima novo i bice lake verujte, nemojte sebe osudjivati da niste reagovali na vreme, tako je to u zivotu. Kada bi znali kada cemo pasti mi bi seli da se to ne desi, tako je to i u zivotu, to da vam ljudi nisu oslonac ili nisu vas shvatili ili razumeli, ne znaju oni te vase muke i tugu, zato se ne cudite, nikad se ne uzdajte u ljude vec u GOSPODA BOGA, SVI CE VAS NAPUSTITI, ALI BOG NIKAD. Niko nije nosio vase cipele i isao vasim putem, zato ni ne znaju za niciju bol i patnju, zato vi morate se cupati sami, uzmite knjige korisne i poucne citajte, na primer "Nista se nedesava slucajno", "Igra andjela", "Posavetuj me oce" i jos mnogo toga citajte na bazi psihologije. Uzmite bibliju i svi cete se duhovno sa unutrasnjim mirom osecati veoma dobro, probajte to je moj lek bio za mene, danas sam i baka tako da sam i srecna, a moji mili su u mom srcu zauvek. Ljubim vas i borite se, nemoj da jadikujete nad sobom, glavu gore DA VAS BOG I SVETA BOGORODICA CUVA SVE I PODARI SNAGE I BLAGOSLOV.

  • lidija

    Gordana, mozda bi bilo pametno da si u kontaktu, i ti i brat, sa strucnim licem sa kojim ces moci otvoreno da razgovaras. Ja kad god sam se zalila na nesto prijateljima posle mi je bilo neugodno.

  • Nina  - Savet

    Izgubila sam oca pre 4 godine i mnogo mi nedostaje. Imam osecaj kao da je otisao na put i da ce se brzo vratiti. Ali osecam da nisam pozeljna u mojoj okolini. Sta da radim?

  • Gagi  - Savet

    Postovani, citam Vase muke i probleme i nasao sam se tu.. otac mi je preminuo kad sam imao 10 god. od infarkta, majka pre nekoliko dana od aneurizme. Imam 24 god...jedinac sam, previse sam bio vezan za majku. Polovina mene je otisla za njom, nije mi ni do cega...mnogo teski trenutci i ne znam kako cu se izboriti s time. Ako zeli neko moze me kontaktirati na mailu dragan.mihajlovic16@gmail.com, eto cisto ako se neko pronalazi u tome. Hvala

  • Jelena  - Najbolji prijatelj

    Pre dvadeset dana mi je preminula mama, imala je srcani i mozdani udar, umrla je za par sati. Cini mi se ponekad da necu preziveti njenu smrt, ona je bila moj prijatelj, pre svega. Nedostaje mi svakog dana sve vise...Imam 26 godina i najteze od svega mi je sto nije docekala unuce.

  • Jelena  - Mama

    Pre pet meseci sam ostala bez mame, iznenada, nenajavljeno, imala je srcani udar i umrla za par sati. Bile smo i uvek cemo da budemo jako vezane. Ne umem, ne znam da se oporavim, iz dana u dan mi sve vise i vise nedostaje!

  • Jovan  - Zla sudbina

    2012. ostanem bez majke, 2013. bez oca. Tuga neopisiva...oboje sam ispratio sa ruku bukvalno. Jedinac sam, imam 23 godine. Svaki dan pomislim na njih, kuca prazna i hladna. Uzas neopisivi, cesto ih sanjam i sto vise vreme odmice sve mi je teze, nemam nikakvu podrsku, a ljudi su sve vise otudjeni jedni od drugih.

  • Mira  - izgubila sam oca 19. septembra 2015

    Ja imam osecaj da polako umirem za njim, da gubim smisao za zivot, svaki dan placem, a moja majka invalid 100 posto u kolicima koju gledam, koja ima neopisivi bol za mojim ocem, ne mogu vise ni da gledam koliko mi je tesko, samo se plasim da ne igubim i nju...kako vreme ide sve mi je teze i teze, a leka nema za moju dusu ....bio je otac kojeg samo mozes pozeleti, nema vise one podrske, moje snage za zivot koju nisam ni primetila da mi daje dok je bio ziv...sada tek vidim koliko mi fali i koliko mi je tesko bez njega ... mucio se mesec dana u bolnici, umro je i gladan i zedan, a pun vode... naduo se od vode, sve mu polako u telu otkazivalo, 4 operacije i na kraju popucala creva u stomaku i umro od sepse ... ja sam ga zadnja videla 19. septembra u 3 popodne, a umro je u 8 i 35 uvece ... eh muko moja, sto ode tako, eh tugo moja, koliko te samo volim oce moj moj mili tajkane, vrati se, jedi i popi, sedi pored mene i pitaj me da mama ne zna... e sine jel ti treba koji dinar, eh dodji mi jos jednom, eh dodji mi bar u san ... nisam znala sta je tuga i bol dok tebe nisam izgubila... ljudi moji koliko ovo boli ehhhh ...ne mogu da zivim normalno, niko mi ne treba, a ljudi oko mene i porodica sve su to... da ne kazem sta... neka ima boga, sve se vraca sve se placa ... volim te tajo moj mili.

  • Jelena

    Ja sam pre nekoliko dana ostala bez mame, osobe koja mi je sve na svetu, koja mi je ispunjavala svaki dan radoscu, koja mi je bila, pored majke, najbolja drugarica i veliki oslonac. Ja imam 25 godina, ali moram da nastavim dalje jer znam da ona ne bi volela da me vidi tuznu i slomljenu. Ovaj zivot, od sada, posvecujem njoj, mojoj majci, i zivim za nju!

  • Igor  - Tuga

    Tuga, tuga i tuga....
    Posle pada i 48 dugih dana borbe za zivot majke, kad su sve opasnosti prosle, odjednom komplikacija jos jedna, jos jedna zakasnela operacija sa sepsom, treca za tih 48 dana, i tu je bio kraj.....
    Proslo je 18 dana, imam zenu i sina od 18. godina, nastavljam zbog njih...ali, raspadam se u svakom pogledu, ne znam da li cu imati snage za dalji normalan zivot.
    Jednostavno zivim, a ne zivim, samo cekam da prodje dan i da se uspavam, budjenje je uvek isto, jezivo saznanje da je sve istina....procitao sam milion posta, i ne vidim ni tracak nade....
    Venem....

  • Sanela

    Gordana idi bavi se yogom...spasi svoj unutrasnji mir...ja sam izgubila majku prosle godine...imam oca i brata...ne pricam sa njima jer nisu dobro cuvali moju majku...psihicki su je maltretirali ...ja sam se borila za nju, ali nikad mi nije uspjelo jer su me stalno njih dvojica cerali iz kuce gdje me moja majka podizala...tesko mi je mnogo, placem i ja...ali imam djecu i muza koji su uz mene, ali nije to to...pocela sam da idem na yogu i mogu ti reci da je sada sve ok...zalim majku srcem, nedostaje mi, ali sam se povratila k sebi 100%...toliko ukratko od mene...pozdrav i zelim ti sve najbolje u zivotu i ako te ne znam.

  • biljana  - Vreme leci sve

    Dragi Dragane, s pravom te mogu i sinom zvati jer imam sina od 35 god. I on je jedinac, ozenjen vec 13 godina, ali nazalost bez dece jos uvek i kako stvari stoje nece ih izgleda ni imati! Izgubila sam i ja majku pre cetiri godine, a sa njom i najlepsi deo sebe! Ostao je jadni otac, moja jos veca tuga! Imam brata koji je sad mutirao u nesto sto ne mogu da definisem! Sve se strasno promenilo posle mamine smrti! Bila je stub kuce i oslonac svima! Pogubili smo se uprkos godinama. Ja 55, a brat 50. On ima svoju porodicu, dve kceri i sina! Upropastili su cerkama zivote! Stariju su sugestivno razveli i sad zivi kod njih i daje im platu, a za dzeparac se snalazi vucarajuci se ! Mladju su udali za bliskog rodjaka i time povredili osecanja ocu, meni i celoj familiji!!! Mrtvima se kosti prevrcu u grobu, a zivi se zgrazavaju!!! Jedina uteha je bratanac, decko od 15 godina koji zasad obecava, ali premlad je i plasim se da ne zastrani jer mu kontakt samnom ne dozvoljavaju! Danas sam pitala oca gde cu ja prespavati kad odem kod njega jer su sve krevete iz njegovog dela zgrade izbacili brat i snaja, a on kaze jer tebi to treba stan! Zgranuta sam i uplakana pitala gde cu ja ne daj boze ako zatreba njemu nekad nega da prespavam sem na podu? A on kaze da je nemocan da im se suprostavi! Ocajna sam jer u svojoj porodici nailazim na stalnu netrpeljivost od snaje i sina, iako sve cinim za njih! Skolovani su, fakultetski obrazovani, sin trenutno na pripravnistvu! Kako udjem u kucu, pocinju da me psihicki maltretiraju!!! Evo veceras dok ovo pisem na poslu sam i ne ide mi se kuci, a nemam kud! Ako bih prespavala na radnom mestu, sramota me od kolega iz prve smene! Nije jedini put da se ovako osecam, ali ovo preliva casu zuci!!! Koliko je moja majka meni bol i nezaborav, to samo ja znam, a ne shvatam svog sina i snaju!!! Dodje mi da stavim tacku na sve zauvek, samo mi zao jadnog supruga!!! Tebi Dragane svu srecu i pravu osobu u zivotu zelim!!! Ovako nesto sve ljude da zaobidje!!!

  • Almedina

    Tata mi je preminuo pre par meseci, stalno mi je u mislima i previse sam se vezala za majku, sada sam vezana za nju vise nego sto sam za njega bila, ali iz dana u dan sve mi je teze i teze I stalno mislim na to, a sta kad izgubim majku, nikako da skrenem te misli, ne zelim da mislim o tome, o smrti majke, ali same se te misli namecu, ne znam sta da radim povodom toga, ali osecam da me te misli ubijaju... volela bih kad bi me barem neko posavetovao.

  • Mira

    Almedina, mora da prodje jos malo vremena da bi ti mogla da dodjes na svoje, znam da je tesko, prosla sam i ja to, svako prodje, ko kasnije, ko ranije otvori tu knjigu u zivotu nazalost. Gubitak voljenih je najgori san koji se moze dogoditi svakom coveku. Ta zabrinutost, taj strah da ne izgubis i mamu sad je normalan donekle, samo ne smes da dopustis da ti postane opsesija i da mislis o tome svaki dan. Tesko je da nastavis sa zivotom, kazem ti znam, nikad vise nece da bude isto nista. Kad te uhavti tuga za tatom nemoj da zatvaras to u sebi, isplaci se, daj sebi 15 min za plakanje i kad prodju reci samoj sebi dosta je, dopusti sebi zdravo da tugujes, a ne da se mucis. A te misle sto ti dolaze za mamu nemoj da se boris sa tim nego pocni da mislis o necemu drugom u isti tren kad ti dodje ta misao, nadji nesto sta ti daje srecu i misli o tome, da li je to neki plan za buducnost, da li je to secanje za neki lep trenutak. Ja sam bila ista kao ti i to da znas prolazi samo po sebi za neko vreme, a do tad budi uz mamu kad joj trebas, ali pusti je i da dise, pusti je i ona da tuguje na svoj nacin, budi oko nje, ali ne previse, pricaj s njom i uveri se da ce ona da bude sasvim u redu. I najbitnije nadji zanimaciju za mozak, radi ili uci, fizicki posao je od velike pomoci. I obavezno popricaj sa nekim ko ce da ti pomogne da savladas tu za sad tesku situaciju i ko ce da te uveri da sve ce da bude u redu. Bice lakse uskoro, obecavam :)

  • Jasmina  - KAD ODU SVI...

    Moji roditelji i brat odose. I ja vise nikog nemam od blizih, nisam udata, dece nemam, dobila sam otkaz sa posla posle silnih diploma, sve i da razumem - desava se, pitam se zasto me braca od ujaka i strica ne pozdravljaju, tetke, ujne, strine podrugljivo se smeskaju ako se slucajno sretnemo jednom godisnje na groblju na drugi dan Uskrsa, pitaju me "da li se bojim samoce", "da li me strah da sama zivim u roditeljskoj kuci", a niko da me pozove na druzenje ili na porodicna okupljanja kojima smo svi bili naklonjeni, oni su i dalje na okupu, a kada ih pitam sto me se klone odgovor je "nervozni smo". Prijatelji se posle 50. tesko sticu, a stari se ne javljaju. Sada nista vise nije do mene. Unizena sam, postidjena, a ja sam u stvari samo jako tuzna, ova druga osecanja iskljucivo mi odredjuje okolina, Bog nema nista sa tim.

  • danijela  - nesretna porodica

    Draga Jasmina, htjela sam samo da te puno pozdravim i da ti kažem da te razumijem jer su nam sudbine na neki način slične. Otac mi je umro, brat poginuo. Mama mi je umrla prije 6 mjeseci i ja sam ostala sama. Ta smrt majke me toliko potresla da ja ne mogu dalje. Jednostavno ne znam šta da radim, kako da je prebolim.

  • Tuzna

    Uhhh procitah tvoj post, pa shvatim, ja sam ista! Imam 36 godina, otac umro poodavno, brat poginuo, a u svemu tome NAJGROZNIJE, MAJKA MI UMRE PRIJE 9 DANA!!! A, da ne spominjem kako mi je majka bila CENTAR SVIJETA I ZIVOTA!!! Ovo me lomi svaki dan vise, nemam nade, padam u ocaj, ne vidim svjetlo nikakvo...Boze dragi, ima li za nas vise radosti??? Pozdravljam te i suosjecam duboko s tobom...

  • drazena  - prijateljstvo

    Draga Jasmina, zelim da mi se javis na navedenu adresu, pogodila me tvoja prica,imam slicnu, zelim da se dopisujemo i druzimo. zvoncicaz00@gmail.com

  • Suzana  - Zabrinuta

    Poštovani,
    U poslednjih 10 godina moj zivot je konstantno ispunjen stresom i brigom. Uvek sam puna straha, ali zadnjih nekoliko godina taj strah me onesposobljava u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. Lecila sam se od depresije i opsesivnih misli. Već skoro godinu dana sam u inostranstvu, preselila sam se zbog muza, u braku imam mnogo problema, nerazumevanja, straha i stresa. Lekove ne pijem već skoro 4 meseca, a u poslednja dva sam povišeno depresivna i imam nenormalno intenzivne i strasne opsesivne misli. Posebno sam zabrinuta jer sam povremeno paranoična i to sto mislim da te užasne misli izgovaram naglas. Užasno zvuci, ali ja sem sto se plašim tih misli, ja imam i dodatni strah da to izgovaram. Da li je to moguće? I zasto ne vjerujem samoj sebi da to ne izgovaram ? Toliko me te misli uplaše i neprestano se pitam odakle mi sve to u glavi? Jer sve to nema apsolutno nikakve veze samnom, ni najmanje, ni u snu i zasto onda i odakle to dolazi u moju glavu?

  • Anonimus

    Pozdrav, Gordana. Ja sam izgubila i oca i sina...znam kako boli...znam kako se osecas...ja sam neko ko nema problem priznati da ima problem i pomoc sam potrazila od psihoteapeuta. Pomogao mi je naravno, tako lagano i lepo...meni licno nikada nije bilo bitno da me drugi razumeju, vec da ja razumem sebe...citajuci...slusajuci...shvatila sam jedno...ne zivimo svi iste zivote, nemamo iste sudbine, zivimo ovaj jedan zivot, ikusenja, pa kako se snadjemo...jer, druge nam nema...stvar je u PRIHVATANJU stvari i meni je zvucalo bezeze, ali sve nase bolesti dolaze bas usled neprihvatanja stvari sto nam pravi nezadovoljstvo, nesrecni smo, depresivni, obolevamo...kako prihvatimo nesto lepo...to nam prija, zato prihvatimo, prozme nas osecaj srece...i sve se zavrsi u ta 3 minuta...tugama se odupiremo...ne prihvatamo...i dolazi do patnje...a samo gore pravimo. Ja sam pronasla 10000001 razlog da budem srecna sto sam ih uopste i imala...ne zelim biti tuzna...i sada, pricacu o tati i smejacu se jer je u mojoj dusi i iza sebe ostavio toliko predivnih stvari...Puno pozdrava malena!

  • Sandra

    Imam 36 godina. Izgubila dam mladju sestru..tatu...i nedavno mamu. I dalje mislim da je sve samo jako ruzan san. Moja mama i ja...mi smo bile jedno...bila mi je sve. Zelim dalje...ali razara ova tuga...bol...Nisam sigurna da cu moci. Mnogo je tesko...mnogo.

  • sladjana  - majku sam izgubila greskom lekarke na klinickom

    Majku sam izgubila greskom lekara 4. maja 2016... u crkvi smo bili za Uskrs i ona je u snu dozivela mozdani udar. Imala je pritisak 140/90, hitna je trebalo da je preveze u Svetog Savu, a doktorka, zbog rengena koji je radio samo na Klinckom, drzala je od 3 sata do 17 casova...hitan slucaj. Nastao je nesporazum sa doktorkom koja je nasilnicki zadrzala mamu na neurologiji i nije joj primenila teraiju trombolizu...imala je jake funkcije bila je svesna...ne mogu podneti jer je mogla preziveti...necu preziveti smrt majke za koju sam mnogo bila vezana i tesko cu bez nje...godine nisu vazne za roditelja, ja imam 52, a ona 71, ali je tesko. Napunila je 71. u aprilu.

Dodaj komentar
Your Contact Details:
Komentar:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img]   
:D:):(:0:shock::confused:8):lol::x:P:oops::cry:
:evil::twisted::roll::wink::!::?::idea::arrow:
Security
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.
 
Politika privatnostiJoomla Templates

SAVET PSIHOLOGA

Dragana Stanković, psiholog

Kontakt telefon: +381 60 4413942

PRATITE ME NA INSTAGRAMU

Pretraga

Ankete

Koliko puta ste bili kod psihologa?