Dođe momenat kada kažete : „Ne zovi me!“, a konačno to i mislite; kad vratite šarmantan poklon zato što ste svesni da iza njega stoje skrivene namere; kad odbijete zahtev prijatelja da mu pomognete, molbu kolege da mu odmah date neki savet, kada ne ispunite očekivanja vašeg sina-tinejdžera da večera bude spremna pre nego se vrati iz grada, a to sve zato što imate i sami svoje ciljeve koje želite da ispunite i sa kojih odbijate da skrenete. Bilo trivijalni ili mučni, svaki od ovih momenata je vežba za bolje razumevanje te moći, moći reči „NE“.
Dosta se govori i dosta je rečeno o moći reči „da“. „Da“ podržava preuzimanje rizika, hrabrost, pristup životu otvorenog srca i značaj te reči se ne može umanjiti. Ali, „ne“ kao metalna rešetka koja zatvara prozor između nas samih i uticaja drugih, se retko slavi. To je skrivena snaga, jer se često i pogrešno protumači i teško se prihvata.
Verovatno je da mi nismo svesni snage koju crpimo iz „ne“ jer se „ne“ meša sa negativnošću. I jedno i drugo podrazumeva okret na drugu stanu, čvrsto odbijanje, ali se zapravo radi o dva različita psihološka stanja.
Negativnost je hronični stav, par emotivnih naočari kroz koje ljudi imaju mutan pogled na svet. Negativnost se izražava u perfekcionizmu uz kuknjavu, mrzovoljno nezadovoljstvo, protivljenju preuzimanja bilo kakavog rizika. Predstavlja ubicu energije. Negativni ljudi guše entuzijazam drugih i retko ih podstiču na bilo kakvu akciju. Negativnost vam zasigurno obezbeđuje nezadovoljstvo, a takođe gubite svu snagu.
Dok je negativnost stav koji traje, „ne“ predstavlja momenat jasnog izbora. On iskazuje, iako indirektno nešto afirmativno o vama. „Neću se potpisati“ jer to nije moja istina. „Neću se pridružiti odboru, pomoći ti oko tvoje dece, proveriti tvoj projekat“ – jer sam posvećen završavanju svog važnog projekta. „ne računaj na mene“ – zato što mi nije prijatno, ne slažem se. „Ne, hvala“ – možda se osećaš povređenim jer odbijam tvoju pozivnicu, ali moje potrebe imaju prioritet.
„Ne“ kao afirmacija vas samih je i pokazatelj lične odgovornosti. Pokazuje da iako interagujemo sa dosta ljudi i volimo, poštujemo i vrednujemo visoko te odnose, mi ne možemo da dozvolimo sebi da uvek budemo pod njihovim uticajem. Snaga koju izvlačimo izgovaranjem reči „ne“ je u tome da mi time jasno postavljamo granicu, što je to ujedno i dokaz zrelosti.
„Ne“ je ujedno i alat i barijera pomoću kojeg mi uspostavljamo i odžavamo naš prostor. „Ne“ kaže – „Ovo sam ja, ovo su moje vrednosti, ovo ću uraditi, ovo ne, ovako ja biram da se ponašam.“ Mi volimo druge, dajemo drugima, sarađujemo, činimo ih zadovoljnima, ali smo mi, uvek i u suštini, različite i odvojene osobe. Potrebno nam je „NE“ da izrežemo i podržimo taj naš prostor.
„Ne“ uvažava da smo mi zastupnici sopstvenih ograničenja. Za mnoge od nas ova samo-potpuna-odgovornost podrazumeva moćnu, usamljenu i veoma zrelu svest. Često joj prilazimo sa dva koraka napred i jedan ogroman unazad jer popuštamo pred ljudima koje volimo, pred siledžijama, pred našim sopstvenim porivima za još jednim pićem, za nepotrebnom kupovinom. Što se više uspevamo da čuvamo granice sopstvenih ograničenja, to smo snažniji. Snaga zahteva moć reči „ne“.
„Ne“ ima dva lica, jedno koje okrećemo ka nama samima i jedno koje okrećemo ka drugima. Borba ka jačanjem našeg unutrašnjeg „ne“, onog kojeg upućujemo unutrašnjim samo-destruktivnim impulsima, je borba sa kojom smo svi dobro upoznati. To „ne“ kontoliše naš izliv besa u vožnji ili našu potrebu za cigaretom. Zovemo ga „ne samodiscipline“.
„Ne“ koje upućujemo sami sebi dolazi od unutrašnjeg samo-upravljača čiji posao je da zadrži naše porive i upravlja našim prioritetima u granicama razuma. Tokom celog života mi praktično usavršavamo taj samo-upravljač, štelujemo ga, nadograđujemo. Nagrada koju dobijamo od usavršavanja te unutrašnje sposobnosti da kažemo „ne“, ne previše često, ali dovoljno mudro, jeste unutrašnji mir i produktivnost. Moć reči „ne“ je u tome da se isplati.
Sposobnost da „ne“ kažemo drugima se takođe razvija tokom života, počevši od prvobitnog „ne“ iz detinjstva. Svako ko je pokušao da dvogodišnjaka stavi u auto-sedište, zna na šta se misli. Kad dvogodišnjak počne da diferencira sebe, svoju volju, svoje želje od volje i želja svoje mame, on ispušta jedan, glasni, beskrajni krik: Neeeeeee! Ne ja neću da obujem te čarape, neću da jedem tu kašu, neću da idem iz parka. To iskonsko, moćno ne je originalna potvrda sebe u odnosu na druge. Nadalje tokom života, mi tražimo odgovarajući, efektivan način da napravimo tu granicu.
Linija u pesku
Koliko „ne“ je previše? Ko odbija prijatelja kome je potrebna pomoć, da bi sređivao sopstvenu baštu? Gde je granica između samo-aktualizovanja i sebičnosti? Ko odbija da pruži podršku naporima grupe prijatelja? Gde je granica između važnih principa i tvrdoglavog opozicionizma?
Kao neke opšte smernice, mogu se navesti pet situacija, kada izgovaranje reči „ne“ povećava našu snagu.
Kad se verno držite za svoje principe i vrednosti. Biti velikodušan, pružati podršku drugim ljudima je prelepa stvar, i emotivno i duhovno i profesionalno. Međutim, kako istraživanja pokazuju, integritet je esencijalan u stvaranju poverenja među ljudima, kao i dobronamernost. To je preduslov efikasnosti.
Petar je, na primer, oduvek negovao svoju ulogu čoveka koji je uvek tu da pritekne u pomoć svojim prijateljima. „Petar ti čuva leđa“ je bila njegova mantra. Kad je njegov bliski, oženjeni prijatelj otpočeo aferu sa drugom ženom, Petar je držao jezik za zubima. Međutim, kad ga je prijatelj zamolio da mu ustupi svoju vikendicu kao mesto gde će imati tajne sastanke, Petar je počeo da se bori sa svojom savešću. Želeo je i dalje da održi svoju reputaciju super momka, ali mu je bilo neprijatno da bude deo prevare, makar i posredno. To je i rekao svom prijatelju, odbijajući njegov zahtev.
Petrovo „ne“ je uzdrmalo prijateljstvo i narušilo nepisani muški kod. Ipak, ako vas drugi vole kao nusprodukt izgovaranja reči „da“, voleti sebe ipak nekad podrazumeva jedino izgovaranje reči „ne“.
Kad vas štiti od ekspoatacije od strane drugih. Prosto je neverovatno koliko su ljudi spremni da traže od vas, čak zahtevaju, stvari koje se vi sami ne bi usudili da potražite. Zaštitite sebe od mnogih koji daju sebi za pravo da traže, tako što ćete biti dovoljno snažni da jasno i smireno izgovorite „ne“.
Evo jednog klasičnog scenarija sa posla – Veseo, popularan kolega koji voli da zabušava na poslu, ponovo pozajmuljuje od svog vrednog kolege radne beleške. Taj vredni kolega vidi da biva iskorišćen, ali ne može da nađe dovoljno dobar razlog da odbije i on pristaje. To se ponavlja, frustracija zbog iskorišćavanja raste, ali on i dalje popušta, jer ne može da nadje dovoljno dobar razlog da odbije i tako se ciklus iznova ponavlja.
Konačno kad frustracija zbog iskorišćavanja dostigne toliki intenzitet da mu više nije bitno da pronađe prihvatiljiv razlog odbijanja, vredni radnik odbija gospodina Popularnog. Vredni radnik skupi snagu i jasno kaže – „Ne, meni to ne odgovara“.
Njegovo „ne“ će mu, možda doneti hladniji prijem u kafeteriji firme nedelju ili dve. To nije prijatno, ali prođe. Istupivši za sebe, vredni radnik stiče dodatno samopouzdanje. „Ne“ je neophodan štit od šarmatnih osoba koje nas iskorišćavaju. Izgleda da ipak i dobri momci mogu da kažu „ne“.
Kada vas drži fokusiranim na sopstvene ciljeve. Kad ju je šef po drugi put iskritikovao i nazvao „brbljivicom“, zato što je kasnila sa poslom jer je previše vremena koristila na razgovor sa kolegama, Ana se osetila uvređenom i nepravedno optuženom. Zar je njena krivica što kolege zastaju za njenim stolom? Kako je mogla da odbije Saru čija ostarela majka stvara toliko problema, ili Nikolu koji joj je tražio neke poslovne savete? Njenim kolegama je bila potrebna podrška, uskraćivanje iste bi ih povredilo i pokvarilo prijateljske odnose.
Ana je očigledno potreba snaga reči „ne“. Zašto? Zato što brinući o kolegama, Ana je izgubila fokus nad svojim odgovornostima, svojim zadacima. „Ne“ je neophodan alat da se držite vaših ciljeva. Ispunjavanje vaših ciljeva je ono za šta ste plaćeni i ono što će se isplatiti. Svima nama je potrebno „ne“ da bi obavili svoj posao, a ne nečiji tuđi.
Kada vas štiti od zloupotrebe drugih. Nažalost, naši najbliži odnosi su praćeni najružnijom komunikacijom. To je delom posledica toga što oni ljudi koji su nam najbliži izazivaju najjača osećanja u nama, a delom zato što su to ljudi za koje se najviše plašimo da ih izgubimo. Strah može da ubije našu snagu kad treba da kažemo „ne“ i to baš kad nam je ta snaga najpotrebnija.
Primer koji možemo navesti jeste jedna bezobrazna odrasla ćerka. Lara tvrdi da voli svoju majku, ali je ona sa druge strane dosta iritira, dajući unucima previše grickalica, dajući Lari nepotrebne savete o zdravlju, lošem vremenu ili trošenju. Kad se Lara iznervira, ona pukne, postane nepristojna, obraća se majci sa „umukni“ ili vređajući: „Želiš da moja deca budu debela kao ti, mama?“ ili prosto stvarno zla, obraćajući se na podrugljiv i prezriv način. Njeni česti napadi povređuju njenu majku, koja se žali drugim članovima porodice na takvo ponašanje ćerke.
Iako ima podršku porodice, majka nikad ne postavlja granicu između nje i Lare. Ona bi trebala da se sabere i da jasno kaže : „Ne možeš tako da pričaš sa mnom!“, međutim ona to ne radi jer jednostvano to je njena ćerka, ukoliko joj kaže da ne može da priča sa njom na određeni način, Lara je u stanju da potpuno prekine kontakt i ne želi da rizikuje. Ukoliko nemamo snagu da kažemo „ne“ ostajemo ranjivi i izloženi verbalnom napadu.
Kada vam je potrebna snaga da promenite kurs. Pozivnice su već izrađene, ali predstojeći brak je greška. Posao deluje svima kao nešto što se ne odbija, ali vama je muka ujutru kad treba da krenete. Porodica se žrtvovala da plati školarinu, ali pravni fakultet nije za vas. Kad osetite da se krećete pogrešnim putem, snaga reči „ne“ je ono što vam treba da se okrenete.
Prepreke izgovaranje reči „ne“, u ovim slučajevima, su dvostruke. Najpre, morate biti spremni da barem sami sebi priznate da ste napravili grešku. Mnogi od nas će radije biti u pravu nego srećni. Nastavićemo lošim putem samo zato što smo uporno odbijali da čitamo znake pored puta. U većini slučajeva ipak znamo gde treba povući liniju. Problem je da se to zaista i uradi. Prikupljanje snage da se to uradi zahteva prevazilaženje jedne velike prepreke – troškovi izgovaranje reči „ne“.
"NE" je jače od "DA"
Jednostavno „ne“ nije topla reč. Teško se isporučuje i to uglavnom zato što imamo taj osećaj u stomaku da neće naići na topao prijem. Naučno je dokazano da je ispravan naš osećaj da će „ne“ biti prihvaćeno dosta lošije nego što smo želeli. Ljudski mozak je podešen da na „ne“ odgovori brže, intenzivnije i upornije nego na pozitivan signal. „Ne“ je jače od „da“.
Pristrasnost ka negativnosti ljudskog mozga, kako je to definisano u psihologiji, objašnjava zašto negativna iskustva imaju trajniji uticaj na emocije od pozitivnih sa istim intenzitetom. Mozak reaguje na pozitivne stimule kao na nešto prijatno, a na negativne kao na nešto jako bolno. Bez obzira kako ga upakujete, „ne“ je nešto negativno. Ovo je istina, na primer kod finansijskih pitanja (mnogo nas više uznemiri kad izgubimo novac, nego što nas raduje kad ga dobijemo), pa kod međuljudskih odnosa (jako je teško prevazići negativan prvi utisak), ili kod personalnih informacija (negativna poslovna kritika ima mnogo jači efekat na nas nego pozitivna). Iako ono što nas zaboli ostaje mnogo duže sa nama nego neki kompliment, naučnici smatraju da ova sposobnost da brzo prepoznamo lošu vest i njen jak utisak na nas, jeste u stvari evolutivna sposobnost nastala kako bi se bolje zaštitili od opasnosti.
A „NE“ boli
Bez obzira da li je to iz razumnih pobuda („Ne mogu da ti pozajmim kola, zato što nisu osigurana za voznju drugih lica“), taktički formulisano („Tvoj kolač je najlepši kolač ikada, ali doktor mi je prepisao posebnu dijetu“), ili kao čvrsta tvrdnja („Hvala na pitanju, ali već imam planove za vikend“), suprotna strana čuje NE i oseća se loše zbog toga.
Moguće da mi intuitivno znamo za ovu neurološku preosetljivost na „ne“ i iz tog razloga ne želimo da činimo druge da se loše osećaju. Čak i da nemamo taj intuitivni osećaj, izbegavamo da izgovaramo „ne“ zbog štete koju pričinjava interpersonalnim odnosima. „Ne“ nije baš način za sticanje prijatelja.
Iako nismo svi podjednako ranjivi, nekima je apsolutno nedopustivo da kod drugih izazivaju neko loše osećanje. To su ljudi koji „uvek izlaze u susret“. A i vi sami verovatno znate u kojoj meri ste takvi.
Ljudi koji „uvek izlaze u susret“ su toliko orijentisani na međuljudske odnose, da automatski izgovaraju ono što drugi ljudi žele da čuju, slažu se sa tuđim idejama, uklapaju se u tuđe rasporede bez problema. To su ljudi koje društvo označava kao „fine“ i obično su voljeni u društvu, međutim oni se često osećaju iskorišćeno, neuvaženo i sa teškoćom donose odluke. To nije pravedna razmena, kad ne možete da kažete „ne“ drugima, vi nestanete.
Još jedna cena izgovaranja reči „ne“ jeste ta što može da dovede do konflikta, što većina nas želi da izbegne. Možda izbegavate da kažete „ne“ zato što očekujete da se druga strana usprotivi. Linija između sebičnog i zaštite sopstvenog interesa nije baš jasna. Želite da odbijete poziv, jer ne volite žurke, međutim vaša prijateljica stvarno želi vašu podršku i energično se protivi, vi već zamišljate tu njenu reakciju i oklevate sa izgovaranjem „ne“.
Ali, realno, neki ljudi će se ljutiti bez obzira na razlog, jer vaše „ne“ doživljavaju kao ličnu uvredu. Oni vas napadaju, zahtevaju da se objasnite. To je karakterni stil i čak dosta uspešan u mnogim situacijama („Ne prihvatam NE kao odgovor“ je verovatno najbolja tehnika prodaje od svih). Vi postavite ogradu, a vaš partner, prijatelj, kolega to vidi samo kao prepreku postavljenu da bi testirala njegovu sposobnost da je sruši. Vaše ne je za njega poziv na oružje, a vi niste spremni za borbu, obično odlučite da nije vredno i popustite.
Konačno, oklevate sa izgovaranjem „ne“ jer vidite bol koju izaziva. Ranjiv pogled, suze, razočarenje na licu je teško podneti. To „ne“ želimo da izbegnemo, čak i onda kad ne bi trebalo.
Sve su ovo dobri ralozi zašto teško izgovaramo „ne“. Teško, ali apsolutno potrebno, jer u kranjoj liniji moramo da se izborimo za sebe, a „ne“ je pravo oružje za to.
"NE" čini da vas ljudi više cene
Ne postoji besplatan ručak. Ukoliko ste osoba koja je prirodno otvorena i velikodušna, „ne“ je za vas neprirodna reakcija. Ako ste od onih koji žele da ostavljaju dobar utisak, „ne“ je za vas gotovo nezamislivo. Neprirodno, neprijatno, ali vrlo, vrlo potrebno, jer konstantno „da“ kida svaki put mali deo vas, dok vas „ne“ štiti. U njemu leži vaša snaga.
Iako velikodušni davaoci ostvaruju značajne profesionalne i privatne koristi, psiholozi ističu da je sposobnost da se kaže „ne“ veoma važna veština nekog pojedinca i to posebno za takve ljude.
„Ne“ je neophodno da se stvori vreme za sopstvene ciljeve i planove, inače vam drugi ljudi diktiraju vremenski raspored i umanjuju vaše rezultate. Izgovaranje „ne“ je posebno značajno za uspostavljanje ravnoteže između posla i privatnog života. Bez ove sposobnosti posao može da vam proždere život.
„Ne“ takođe čini da ljudi više cene vas i vaše vreme. Kad ste u stanju da kažete „ne“ ljudi će obazrivije da zahtevaju nešto od vas, umesto da vam se obraćaju za svakojaku pomoć.
„Ne“ daje smisao vašem „da“, odnosno čini vas specijalistom u onome što dajete drugima, umesto generalistom. Kad izgovorimo „da“ smišljeno, zato što želimo da pomognemo iz oblasti za koju smo stručni, umesto da kažemo „da“ samo zato što želimo da se dopadnemo nekome, onda ćemo biti mnogo zadovoljniji ukoliko pomognemo nekome.
„Ne“ se isplati i na personalnom i na profesionalnom planu. Uzbudljivo je da osećate da vi imate kontolu, da vi postavljate granice i odlučujete. Imate bonus i u vidu energije i u vidu dodatnog samopouzdanja.
Takođe, „ne“ je test koliko su zdravi vaši odnosi sa drugim ljudima i koliko su zasnovani na jednakosti. Ukoliko osećate da ne možete da kažete „ne“, bar za neke stvari ili ponekad, vi niste voljeni već kontrolisani.
Konačno, a možda i najvažnije lični integritet zahteva moć reći „ne“. Sposobnost da se kaže „ne“ je neophodan element nečijeg moralnog kompasa. Bez toga, mi smo samo fini ljudi koji „uvek izlaze u susret“ i bez jasno definisanih moralnih načela i vrednosti. Bez obzira na cenu ili zemljotres koji „ne“ izaziva, vaša kičma je definisana tom sposobnošću.
Pronađite svoj glas
U redu, „ne“ ima svoju cenu. Međutim, ono što dobijate, u vidu vašeg integriteta i autonomije je nemerljivo. Cilj je jasan – ojačajte vašu sposobnost da kažete „ne“ uz smanjanje negativnih efekata koje ono ima na vaše odnose sa drugim ljudima. Postoje nekoliko strategija koje vam mogu pomoći u tome.
Zamenite svoje automatsko „da“ sa „ razmisliću o tome“
Ukoliko niste ovu strategiju do sada koristili, bićete iznenađeni rezultatima. „Razmisliću o tome“ vam daje kontrolu, priprema teren za „ne“, sugeriše da ćete vi razmotriti važne faktore i, konačno, daje vam priliku da razmislite. „Ne“ kao rezutat promišljenog donošenja odluke je utemeljenija ograda od „ne“ kao rezultata emocionalnog impulsa.
Ublažite vaše izražavanje
Pokušajte sa „ne osećam se prijatno u vezi sa tim“, „radije ne bih“, „više bih voleo“, „hajde da se složimo da se ovde ne slažemo“ ili „to zvuči kao odličan plan, ali ja neću moći“. Da ne bude zabune vi ipak jasno izgovarate „ne“ i druga strana to razume, ali pošto je rečeno na lepši način, onda će se lakše i prihvatiti.
Uzdržite svoja osećanja
„Ne“ se najbolje plasira kad ste smireni. To je teško jer vas to izvesno uznemiruje, ali spoljašnja mirnoća umiruje vaš unutrašnji nemir, a takođe će umanjiti negativan uticaj koji „ne“ stvara na suprotnu stranu. Nemir koji „ne“ izaziva je dovoljan i bez cunamija besa i ljutnje.
Ukažite da imate obavezu prema nekome
Kažite „ne“ a da ne ispadnete sebični ili nezainteresovani, tako što ćete ukazati da već imate dogovorene obaveze prema nekome. „Voleo bih da ti pomognem, ali već imam neki dogovor sa mojom majkom, kolegom, prijateljem tada, i ne mogu da ih otkažem.“
Zamislite da zastupate nekog drugog
Verovatnije je da ćete ukoliko pregovarate za platu ili za prodaju u tuđe ime (vašeg kolege ili kompanije) biti uporniji, Kad nije samo vaš interes u pitanju, lakše vam je da kažete „ne“ neodgovarajućoj ponudi.
Vežbajte
Tekuće situacije – vaš šef koji vam konstantno gomila posao, zahtevan član porodice koji nema ograničenja u svojim zahtevima, prijatelj koji uporno navaljuje dok ne popustite – mogu biti rešene ukoliko vežbate kada ste sami da izgovarate „ne“. Možete da osmislite jasno, uvažavajuće „ne“ i da ga ponavljate bez obzira na sve. („Ne mogu da prihvatim još jedan projekat, šefe, jer sam već prebukiran“ i to ponavljajte). Ponavljajte, i to uporno, sve dok vas šef ne čuje zaista.
Možete da vežbate da smireno skraćujete razgovore („Dušo, ti i ja se ne slažemo oko ovoga, hajde da prekinemo sa pričom“). On nastavlja, vi ćutite.
Ili ako vežbate dovoljno dugo, možete da postanete dovoljno snažni da saslušate razne neadekvatne, neprijatne, preterane zahteve, da pauzirate na tren i zatim izgovorite jednu reč, bez dodatnih pojašnjavanja – NE.
Comments powered by CComment