Vaša pitanja
- Detalji
Poštovani, moj problem je počeo sa mojim sinom negde polovinom druge godine srednje škole. Bio je odličan učenik u osnovnoj školi, mirno i povučeno dete, trenirao je fudbal od četvrtog razreda, poslušan. Živimo na selu i kada je krenuo u srednju školu morao je da stanuje u gradu, viđali smo ga otprilike jednom sedmično i u prvoj godini je bilo sve u redu. Onda su počeli problemi sa izostancima iz škole, razgovori kod razrednog, kod psihologa, loše ocene. Na svakom razgovoru je obećavao da više neće izostajati i da će popraviti ocene, ali sve se završavalo na obećanjima. Obzirom da nismo bili u mogućnosti da ga svakodnevno kontrolišemo, čuli bi se sa razrednim i neko vreme bi bilo u redu, ali kako bi vreme prolazilo stvari su se ponavljale. Drugu godinu je jedva završio, u trećoj pao na popravnom. Sve više je lagao, prestao je da trenira, a nedolaske kući je pravdao obavezama oko fudbala. Počeo je da pozajmljuje novac od naših poznanika koji nije vraćao. Kada bi mi saznali, on bi govorio da ne sme nama da kaže, da sve to što radi nije u redu, da on to više neće raditi i da ne zna što je to uradio. Ja sam pored svih tih razgovora u školi, išao na razgovor kod psihologa, vodio njega na razgovor, vodio ga na test na drogu, bio je negativan, on je pristajao na sve to, menjao mu stanove da ne bude sa istim društvom, sve je on to prihvatao, ali su se svi problemi ponavljali. Ostao je dužan za stan, ostao za struju, ostao za ekskurziju. Uplatio sam mu da polaže vozački, on hoće, ali na časove ne ide i tako. Dođe kraj četvrte godine, on ne položi jedan predmet i maturski, ostane za avgust, ode početkom avgusta kao da bi mogao da se spremi, međutim uopšte nije ni izlazio da polaže. Ja odem da ga pokupim, a on neće kući, kaže hoće da ostane da radi nešto i da proba da završi. Njemu se kući nikako nije išlo jer se u međuvremenu zaljubio u jednu devojčicu koja je mlađa od njega godinu dana, a i saznao sam da je išao u kladionicu. Tvrdio je da je ludo zaljubljen u nju i da ne može bez nje. Nekako smo ga privoleli da ostane kući, a da ide dva puta sedmično da se viđa sa devojkom. Negde pred Novu godinu je otišao i nije dolazio sve dok ja nisam otišao da ga dovedem, nije hteo da se javlja na telefon. Za to vreme se zadužio kod zelenaša i to veliku svotu i to nam nije rekao nego smo čuli od jednog našeg prijatelja od koga je tražio novac na zajam da bi vratio dug. Ja sam dug platio, doveo ga kući pretrpeo je velike kritike od cele porodice, plakao je, rekao da je bio naivan i da neće to više uraditi. Posle dva meseca pobegne noću od kuće i ostavi pismo u kome kaže da se kod kuće oseća kao rob, želi da ide da bude sa devojkom i da će nešto da počne da radi i da završi školu, izvinjava se za sve svoje gluposti što je uradio i da će da proba da postane dobar čovek. Opet ista priča ne javlja se na telefon, informacije o njemu dobijamo od devojke. Ja posle desetak dana odem da ga pokupim, a on se opet isto zadužio. Saznajem da je opet kladionica u pitanju, da se bahato ponaša po diskotekama, troši mnogo novca na provod. I taj dug sam platio, i ja i njegova majka smo mu zapretili da za bilo kakav ispad ćemo da ga prijavimo policiji. Sada je kući, počeo je da uči, položio je ispit, ali sa svim ukućanima vrlo slabo kontaktira, najviše vremena provodi sam u sobi, radi isključivo ono što mu ja kažem, jednostavno nema interesovanja za bilo šta. U razgovoru sa njim zaključio sam da nema volje ni za šta, nema osećanja, nema karaktera, sve mu je jedno, jedino kontaktira porukama sa devojkom. Odrastao je u normalnoj, radnoj i poštenoj porodici i on je takav bio, ali ovo nije on. On sada ima 20 godina i ja Vas molim da mi pomognete savetom šta da radim. Verujte da sam za ove 4 godine potrošio milione reči, pokušavao na sve moguće načine da mu objasnim da to što radi nije u redu, on bi to sve slušao, prihvatao da je tako, ali je sve to ponavljao. Planiram sada kada dobije diplomu da mu pomognem da nađe neki posao i da ne bude sa nama jer očigledno sa nama ne može nikako, ali me je strah da on neće biti odgovoran i da će posao brzo napustiti, a onda će opet kocka, zaduživanje. Jednostavno, on sebe dovodi pred svršen čin, strah me je zbog druge dece, da nas ne uvali u neke probleme. Ne znam šta da radim.
Očajni otac
- Detalji
Imam 25 godina, radim u jednoj velikoj kompaniji, živim u zdravom okruženju (porodica, prijatelji). Nemam razloga da budem nesrećan ili nešto slično. Imam problem kada sam sa nekom devojkom u vezi, tačnije sa njenom prošlošću (broj muškaraca i slične stvari). Želim da napomenem da je to počelo pre otprilike dve godine i da pre toga nisam bio takav. Moje prve dve veze bile su po godinu dana i obe devojke su imale momke pre mene, a ja sa tim nisam imao nikakav problem, odnosno ni na kraj pameti mi nije bilo da tome pridajem značaj (svako od nas ima pravo da radi u životu šta želi i da ima svoju prošlost). Nakon toga imao sam vezu od 3,5 godine (nevina devojka) i u toj vezi sam pretrpeo svašta, od posesivnosti pa do bolesne ljubomore, to sam trpeo poslednjih godinu dana, nakupio sam se nervoze i stresa (čak izazvao i probleme sa želucem zbog toga), sve dok se nisam potpuno ohladio i raskinuo. Nakon toga, posle kratkog vremena, verovatno jer mi je svaka promena tada prijala posle 3,5 godine takve veze, ušao sam u vezu sa drugaricom koju poznajem 10 godina i o kojoj znam SVE (kada kažem sve, tako i mislim, bukvalno i detalje njenih odnosa sa momcima), ali sam na to stavio tačku i rekao sebi da je ona sada sa mnom i da je sve drugo nebitno. I onda počinje da se stvara moj problem. Ona je često spominjala neke stvari iz prošlosti (verovatno jer još uvek nije mogla da razgraniči da sam joj dečko, a ne više drug), nekoliko puta, nakon čega sam joj rekao da počinje to da mi smeta i ona je prestala. Medjutim, to je kod mene počelo da stvara neke slike u glavi (podsećam da sam znao do detalja sve) i samim ti da me opterećuje. Svakoga dana je bilo sve teže i teže, čak i sama pomisao na nju. Na kraju sam morao da raskinem jer su te misli, slike, pa i broj momaka pre mene počele da me opterećuju i u drugim životnim situacijama, pa mi je ponekad bilo teško čak i da jedem. Od tog trenutka, moj život se menja (u smislu devojaka). Svaku gledam kroz prošlost, odmah stvaram slike sam, bez obzira da li nešto znam ili ne, nesvesno sebi stvaram pritisak. Koliko ih je bilo, sta je sve radila i slično, iako malo znam ili čak ne znam ništa iz prošlosti odredjene devojke. Počinjem vremenom da je gledam drugačije zbog toga, kao da je sve već dala i pružila nekom pre mene pa meni sada nema šta. I to me optereti, čak i kad ne mislim na to, imam nelagodan osećaj u stomaku i kao da me problem podseća da je tu. Bio sam na nekoliko razgovora kod psihijatra u svom Domu zdravlja i dijagnoza mi je F43, rekla mi je da vučem traumu iz te veze i da je moje samopouzdanje ravno nuli (iako ja nemam takav osećaj), kao i da sam jako nesiguran u sebe. Ne želi da mi daje lekove kao terapiju, smatra da su nepotrebni, već samo da malo po malo unesem neku promenu u život (fizička aktivnost, čitanje, raspored u sobi i slično). Ja sam svestan da su te stvari nevažne, jako nevažne, da je bitno trenutno šta se desava i šta sve lepo može da se desi i koliko ljubav može da bude lepa. Želim i imam volju da to prebrodim jer ne želim da povredjujem više devojke, jer sam ja niko i ništa da bih osudjivao bilo koga zbog njegove prošlosti. Samo želim da pronadjem uzrok toga i način na koji da to savladam, jer ja nisam bio takav i smatram da je to kod mene jako pogrešno, ali je jače od mene čim ne mogu da se oslobodim. Voleo bih da čujem Vaše mišljenje o ovome.
Orao
- Detalji
Ne znam zaista kako da počnem, jer u principu ne znam ni šta me muči. Imam 17 god, idem u Gimnaziju, dobar sam učenik. Ne smatram se uopšte sretnom osobom, nekada me više ispunjava da sedim kući i plačem. Imam prijatelje, bar ih ja smatram prijateljima, ali problem je što u dubini sebe ne verujem nikome, jer mi je nezamislivo da neko brine o meni, da je nekome stalo, tako da sam sklona nekada da se totalno povučem, ne želim izaći, ne javljam se nikome na tel, i kasnije nešto slažem, jer ni sama sebi ne mogu objasniti svoje ponašanje. Veliki sam emotivac, jednostavno volim da meni drage osobe vide da mi je stalo do njih, a kad osetim neko ignorisanje od njih, to me totalno uništi. Nije mi jasno kako sam u društvu normalna i zrela osoba, a kada sam sama sklona sam svakavim mislimla, ubeđena da mi ništa ne ide. Pre 2 god. sam u jednom trenu izgubila kontrolu, i nakljukala se tableta, nisam htela više da postojim, i kasnije kad sam shvatila šta radim, pre svega svojim roditeljima, uletila sam kod njih u sobu i rekla da me voze u hitnu, pod izgovorom da me boli stomak, i da sam popila veću količinu tableta, nehotično. To je tad bilo možda 7-8 tableta, ali sa tadašnjih 15 god. sam bila ubeđena da umirem, mislim nije mi ništa moglo ni biti. Niko ne zna šta sam zapravo tada naumila. Od tada sam sebi obećala da ću biti vedrija, optimističnija osoba, i trajalo je to, ali evo sad opet.. Ne vidim izlaz nekad, i sve mi je crno. I to nailazi u intervalima. Nekada mislim da sam depresivna, svesna sam da je to bolest. Mnogo ljudi me do sada izneverilo, i kada se posvađam npr. sa drugaricom, za mene je to živi horor. Htela bih još da napomenem da nemam momka, tj. bila sam do sada samo zaljubljena u jednog momka, a ta veza je više bila loša nego dobra. Moja najbolja drugarica bukvalno nije navikla da nema momka, ali ona u njemu nađe potporu, nikad nije nesrećna, jednostavno ima nekog pored sebe. I onda me još više demorališe činjenica da "ne mogu naći" momka, mislim ni ne tražim ga bukvalno, ali i kada mi se svidi neko, brzo se razočaram, a fizički sam zadovoljna svojim izgledom, tako da tu nemam predrasuda. Sa mamom se često posvađam, govori mi da sam egoista i da mislim na sebe samo, pa u ovim godinama naravno da želim da se provodim, izlazim, kupujem garderobu, tj da tražim pare. Izlazim stalno, provodim se...ali u dubini sebe sam nesretna i neispunjena. Zaista ne znam šta da radim više. Niko ne zna šta se u meni dešava, i da sam ovoliki pesimista, jednostavno ne mogu sebe lagati više da je sve ok, kada zapravo umirem izunutra.
Maja
- Detalji
Imam 20 godina. Ne znam kome bih se obratila sa svojim problemom, koji nije tako ozbiljan, ali mi ozbiljno narušava kvalitet života. Naime, pre otprilike dve godine mi je dijagnostifikovana manja srčana mana, prolaps mitralnog zaliska. Od tada se moj život potpuno promenio. Po prirodi sam jako osećajna osoba, povučena i osetljiva. Otkad sam saznala za ovaj problem, javili su se mnogi drugi propratni problemi, fobije i napadi panike. Sa tim uspevam uspešno da se nosim, ali ono što me muči jeste to što ne mogu da naučim da živim sa svojim problemom. Redovno idem na kontrole kod kardiologa, svaki put mi kaže da je sve u redu i da nemam razloga za brigu. Ali, ja to jednostavno ne mogu da prihvatim, čim osetim i najmanju bol pomislim na najgore. Pogotovo naveče, pred spavanje počnem da razmišljam o tome, i naravno moja psiha tako snažno deluje da se to onda zaista i desi. Inače studiram, zadovoljna sam svojim životom, imam divne roditelje i dečka, svi su uz mene uvek kad su mi potrebni. Ali, psiha je čudna stvar. Da li postoji neki način da prevaziđem svoj problem, da prihvatim stvari onakve kakve jesu, i da naučim živeti s tim?
Marie
- Detalji
Imam 36 godina. U braku sam 8 godina. Imam dvoje dece, sina i kćerku. Muž je mlađi od mene. Problem je, bar ja tako mislim, moj suprug. Mesecima bude predobar, a onda nastane pakao u kući, koji takođe traje po dva - tri meseca. Prvi problemi su počeli kada je odlučio, dva meseca nakon venčanja, da izlazi sam sa društvom i da ostaje do zore. To radi i danas i za svaki svoj izlazak ima izgovor. Takođe, kaže da se nikada neće promeniti. U "lošim" mesecima sve na meni mu smeta. On odlučuje šta ću obući kada izlazimo, kako ću se našminkati... Ako odbijem drugaricu i ne odem s njom na kafu, a on sazna, kaže da sam nikakav prijatelj, ako pijem kafu, a njemu se to ne svidi, kaže da samo ispijam kafu i ništa ne radim. U kući sve mora biti na svome mestu, ručak uvek na vreme gotov, i uvek ima primedbu na to kakav je, sav njegov veš mora biti opran na vreme, a ako se to ne desi razvaljuje mi vrata, ako smo slučajno isključili bojler i on nema tople vode da se istušira on razbija bojler. Nikada me nije istukao, ali pojedinačno šamaranje, pesnica u bubreg ili rebra, sve su češća pojava. Viče po celi dan po kući i ne brine ga što će ga neko čuti. Za sebe govori da je bolji od boga i želi svojoj ćerki muža kakav je on. Pogrdnim imenima naziva mene, svoju majku, koja je divna svekrva, moju majku, ni od koga ne zazire i ničije mišljenje ne ceni. Ako ga neko pokuša smiriti, na primer njegov ujak, on je spreman da se s njim tuče. Kada mu padne napamet brani mi da pušim, opet kad mu padne napamet kaže da izađemo na terasu i uz kafu zapalimo po jednu, jer se eto i njemu puši. Trenuto je krizna faza: isteruje me iz kuće jer pušim i ne mogu da se odreknem tog poroka, a njemu je jednostavno palo na pamet da prestanem. Sad kaže da sam za eventualni razlaz kriva samo ja i da sam ga namerno puštala da radi šta hoće i da noćeva ko zna gde, da bih imala razlog iako to nije istina, ja bih volela da imam srećan brak. Do sada sam plakala, pristajala na sve njegove uslove samo da me ne istera što je učinio kada smo imali samo jedno dete, pa je na kraju dolazio i plakao, da sam mu se na kraju vratila. Sada kada kažem da ću otići on me počne udarati. Ne znam da li da ga volim zbog onih nekoliko meseci koje budu lepi, ili mrzim jer mi je život trenutno pakao. Moram da dodam da se on u sve meša: kako ću obući decu, šta će jesti, sina već tera da mu pomaže i da po celi dan bude i radi s njim, namerno neće da plati struju i telefon, već mene tera da se snalazim za novac, iako ga on ima. Ja imam svoju platu, ali baš kada je dobijem njemu nešto hitno trebaju pare, ako se bunim on kaže da je to zajednički novac. Ja sada ne nameravam da prestanem da pušim jer ću poludeti, ai znam da to nije jedini razlog našeg neslaganja. Moram da dodam da kada viče čuje ga celi kvart i da ga nije briga koje je to doba dana ili noći, kao ni šta govori i kome. Njemu niko ne valja. Očajna sam.
Lili
- Detalji
Pre mesec dana sam izašla iz svog stana, a suprug je ostao u njemu. Brak nam nije baš sjajan i shvatila sam da imamo problem u međusobnoj komunikaciji. On je izuzetno zatvoren i uvek imam premisli šta sad misli i šta je sada problem. Ne želi da rešavamo problem pričom i dogovorom već me na neke druge načine kažnjava (IGNORIŠE ME, RADI ŠTA ZNA DA NE VOLIM, GAĐA TAMO GDE SAM OSETLJIVA, ITD...) i tako misli da mi pokazuje gde grešim. To me već tri godine muči, bila sam u fazi i da posećujem psihologa jer nisam znala kako više da se postavim i da mu dokažem da brak nije bojno polje niti utakmica sa dva rivala, da treba da verujemo jedno drugom. Bili smo i na vantelesnu jer nemamo dece. Svaki korak napred sam ja uvek predlagala i gurala, a on je u toj priči dok ja ne napravim neku grešku i odmah okreće list i menja svoje ponašanje. Vrlo često imamo dogovor oko neke bitne stvari u životu i na pola se povuče i odustane, iz sebi poznatih razloga, a ja ostanem sama u tome. Uvek u priči kaže da hoće da poboljša naš odnos, a u praksi to ne pokazuje, niti bilo šta menja. Posle zadnje svađe mi je poslao poruku da ne ide i da će ići kod advokata za razvod. Ja sam tada izašla iz stana. Teško mi je bilo, ali sam se psihički osećala jače i da sam načisto sama sa sobom šta želim. Od tada do danas zove da se vratim i da probamo ponovo. Ja ne verujem u njega i da on može šta bilo da promeni jer ništa konkretno ne kaže, kao zreo čovek koji zna šta hoće. U međuvremenu mi je njegova sestra poslala poruku u kojoj svašta kaže i što je van pameti. On na to kaže samo da ne podržava. Rekao mi je da me njegovi prijatelji ne vole i da misle da ja nisam za njega. Mene krivi što njegov brat ne dolazi kod nas. Zbunjena sam jer nikog nikada nisam uvredila, a isto tako smatram da je naš brak naš problem i ničiji više. Inače mi je i rekao da su mu pomešana osećanja i da su sada odnosi poremećeni. Opet kroz njegove priče nigde ne prepoznajem nas kao dve osobe u braku. Predložio mi je da živimo zajedno, ali da nemamo zajednički društveni život. Kao da nije siguran u sebe jer nikako da se postavi kao zreo, pametan čovek i da sve postavi na svoje mesto. Molim Vas, pišite mi šta vi mislite o mom braku i mom suprugu. Ja nemam želju da se vratim u stan i nastavim kao da je sve u redu jer mi ne daje nijedan razuman i konkretan razlog. Ne verujem. Unapred zahvalna.
Tamara
- Detalji
Imam 25 godina i problem da mi sve brzo dosadi. Lako mi je da promenim neke sitne stvari, ali mi ta osobina najviše smeta kad je u pitanju moj emotivni život. Imala sam jednu divnu vezu i momka koji je bio skoro bez mana, ali posle nekih godinu ipo dana mi je postao dosadan da sam ga na kraju prevarila i ostavila. Od tad je prošlo dosta godina i nisam se još uvek oporavila jer ne mogu sebi da oprostim takav gubitak. Sada sam u sličnoj situaciji, 2 godine sam sa momkom sa kojim i živim i teško mi je, sve me guši i imam želju da nestanem, a ne mogu jer ga volim i opet je dobar čovek u pitanju kojem nemam nešto posebno da zamerim. Ne znam kako to da rešim, jer kao i svaka žena, želim stabilnost i miran život, želim porodicu jednog dana, a nisam sigurna da sam uopšte sposobna za takav život i to me jako plaši.
Tijana
- Detalji
Konačno da kontaktiram sa nekim ko moj problem neće doživeti smešnim. Naime, listajući stranice po internetu mislim da se radi o generalizovanom anksioznom poremećaju nego da ne budem svoj psiholog, situacija je sledeća: Kada god treba da dođem u kontakt sa nekom osobom počnem preterano da se znojim i to gotovo isključivo kada promislim o tome, mada su retke situacije da se skroz "zaboravim", recimo na koncertima i sličnim izlascima je sve ok. Dlanovi mi se najčešće znoje pri pomisli da neko može da me uhvati za ruku, pazusi samo kada bi to bilo vidljivo. Ovaj problem sam ranije imala u školi samo na kontrolnima, ocenjivanjima i slično pa mi to nije skretalo pažnju, a sada (imam 21 godinu) gotovo da sam opterećena, stalno mislim o tome i gotovo uvek su mi vlažni dlanovi. Ovo mi jako remeti socijalni život pa bi vam bila zahvalna na nekom savetu. Hvala.
Milica
- Detalji
Imam pregršt problema u životu, a svi su kulminirali (kako to već biva) u istom periodu. Imam 32 godine, udata sam i imam dete od 20 meseci (devojčicu). Sa mužem, koji je pet godina mlađi, zabavljala sam se 4 godine, nakon čega smo se zajedno preselili u drugi, veći grad, počeli živeti zajedno i venčali se. U braku smo već 2,5 godine. Od samog početka, brak nije bio "kako treba". Ja sam htela venčanje, dok je on "sanjao" veliki novac koji će zaraditi preko noći. Kako sam videla da naša veza gubi na kvalitetu, počeli smo se svađati oko svega i svačega, insistirala sam da se uzmemo ili da se raziđemo. On je pristao da se uzmemo. Posle sam shvatila da mi je to bila velika životna greška. Od tog dana, moj život kreće nizbrdo. Odmah sam zatrudnela, i za sve vreme trajanja trudnoće, radila sam istovremeno tri, četiri, a ponekad i pet poslova, kako bih nama dvoma obezbedila ugodan život. U početku trudnoće, čak sam i po abortusu razmišljala, jer sam videla odmah da sa našim brakom nešto nije u redu. Njemu sam do sada pronašla 3 posla, i na sva tri se nije dugo zadržao. Sva tri puta je ostajao bez posla, ja sam u panici tražila rešenje, dok je on za to vreme spavao, igrao kladionicu ili gledao TV. Ponovo smo u situaciji kada on sedi kući (bebisiterku sam otpustila jer je on dobio otkaz na poslu pa sam ga "primorala" da on čuva dete, da barem tako smanjim troškove). Umorna sam od svega. Razočarana i tužna. Štitna žlezda mi je u međuvremenu teško obolela i od nje skoro ništa nije ostalo. Nerviranje mi je strogo zabranjeno. Plata mi je snižena. Seksualne odnose nemamo skoro nikako, jer sam ja odavno izgubila svaku želju za njim. U njemu više (koliko god da sam se trudila) ne vidim muškarca, već razmaženo i bezobrazno derište. Prema detetu je veoma dobar, pažljiv i odličan otac. Međutim, izgleda da to nije dovoljno za dalji ostanak u ovoj agoniji. Ja sam rešila da se razvedem i moja odluka je čvrsta. Ne znam kako, ali ću se potruditi da dete zaštitim od bilo kakvih negativnih posledica i da razvod obavim što je "tiše" moguće. Nadam se da on neće praviti probleme. On još uvek ne zna za moju odluku, misli da taktiziram i da "lupetam bezveze", kako on zna reći. Veoma sam tužna što će moj brak propasti. Ja sam u njega ušla iz ljubavi. Mislim da me muž iskorištava sve ovo vreme, da se svesno oslonio na mene i da ne oseća nikakvu odgovornost za svoje posledice niti za našu porodicu. Svađe, prepirke, vređanja i vika svakodnevna su slika u našoj kući. Zato mislim da je za dete mnogo bolje da se rastanemo. Naravno, volela bih kada bi on svakodnevno i u najvećoj mogućoj meri učestvovao u odgoju i vaspitanju deteta posle toga. Recite vi meni - kako vama sve ovo zvuči? Da li se ono što svi kažu na venčanju "u dobru i u zlu" uopšte može primeniti na naš slučaj, koji je od početka, izgleda, bio samo ovo drugo - "u zlu" (jer, kad je sve u redu, on se mene i ne seti, sa mnom ne deli ništa, nizašta me ne pita, a čim krene po zlu - vraća se meni po pomoć)? Da li delite moje mišljenje i šta je vaš savet u vezi sa odnosima njega i deteta posle razvoda? Da li sam ja negde pogrešila? Da li je moglo biti drugacije...
Anonimna
- Detalji
Moj suprug i ja smo 8 godina zajedno. Imamo kćerku od 4 godine. Posljednje 3 godine, od kako smo se vratili iz inostranstva u domovinu, situacija među nama je bila sve gora i gora. Njemu su izlasci postali svakodnevnica, a provođenje vremena sa nama umor, nezainteresovanost, vrijeme za istresanje, svađu i nervozu. Toliko je loše da je sedmično u kući možda naveče ostajao jednom ili nijednom. Mnogo vremena sam provodila sama sa djetetom (odnosno stalno, izvan posla, pošto nemamo bake i dede da čuvaju malog tako da sam samo ja ta koja je sa djetetom dok on izlazi). Prije nekih 5 mjeseci, počela sam da se dopisujem sa jednim svojim dragim prijateljem (isto oženjen), ali koji ne živi blizu i nekako se razvila fina i prijatna komunikacija i "veza" između nas tako da mi suprugovi izostanci iz kuće uopšte više nisu bili ni sporni. Međutim, on je nekako provalio u moj mail i uhvatio par mailova i shvatio da se to dešava. A, takođe sam i ja njemu uhvatila poruke koje je razmjenjivao sa raznoraznim "drugaricama". Ja sam sve svoje kontakte prekinula sa tom osobom! Uglavnom, ta agonija traje, evo već 2 mjeseca. On se u međuvremenu počeo družiti sa nekim sumnjivim tipovima, duguje novac ne znam ni na koliko strana, agresivan je, galami i viče stalno (toliko da naše dijete čim ga vidi, ručicama pokriva uši). Kod njega je sada došlo do psihičkog sloma, ali viđe zbog poteza koje je sam povukao (što se novca tiče) nego bilo čega drugog. Potražio je psihijatrijsku pomoć i sada je na nekoj terapiji. Ja ne želim više da budem sa njim, ne želim da to više preživljavam i želim da moje dijete i ja mirno živimo. On neka radi šta hoće, samo da nas ostavi na miru. Kako da to izvedem i kada je pravo vrijeme s obzirom da je počeo liječenje antidepresivima?
Sanja
- Detalji
Sa suprugom sam se razveo pre godinu dana. Sada pokušavamo ponovo zajedno. Ja sam nestrpljiv da što pre počnemo ponovo da živimo zajedno dok supruga tvrdi da treba sve da ide polako i postepeno i da se sve prepusti vremenu, što ja smatram za odugovlačenje. Ako može pomoć stručnjaka iz ove oblasti koji je najbolji način za novi početak razvedenih supružnika? Unapred zahvalan.
Janko
- Detalji
Imam nekih sitnica u životu koje mi pomalo smetaju. Živim u malom mestu, udata sam i imam kćerku. Imam 34 godine. Moji problemi su nesigurnost u sebe, nedostatak samopouzdanja. Radim odgovoran posao, šef sam u jednoj poslovnoj firmi. Kada je neki sastanak u firmi, ja dobijem tremu i uhvati me nervoza da će me neko nešto pitati, a ja se saplesti i zapetljati. Najgori je problem što imam eritrofobiju, ne znam jeli se to baš tako naziva - crvenjenje lica kad mi je neugodno, jer inače sam stidljiva sa nekim osobama, samo nisam sa sebi bliskim. Veći je problem kada mi se javi to crvenilo, a ja mislim da će to drugi primetiti i onda još gore pocrvenim. Ima li neki način da se to suzbije? Možda bi psihoterapija pomogla, ali nemam ja načina da dolazim na te seanse, jer sam daleko od većeg grada. Ima li neki način da prvo sama pomognem sebi, pa tek onda nešto konkretnije, ako ovo nebi uspjelo. Onda, uvek mislim kako su drugi pametni, samopouzdani i sigurni u sebe, a ja to nisam. Desi mi se kad sam vani, da dobijem to crvenilo ako sam srela neku poznatu osobu i stala sa njom. Nekad mi se lice samo od sebe zacrveni...bez razloga. To me stvarno nervira, najbolje kad bi mogla da ne obraćam pažnju na to, ali ne mogu. Nadam se da ćete mi vi pomoći da nekako prevladam ovu nesigurnost i stidljivost, bar dati neki psihološki savet, šta da radim. Glupo jeste, ali to je jače od mene. Unapred hvala.
Dragana
- Detalji
Suprug i ja smo odlučili da se raziđemo, već 8 godina živimo u vanbračnoj zajednici, i imamo sina 7 godina. Pitanje je vezano za sina, šta je najbolje za njega i po njega, dogovor je da ga zajedno izdržavamo. Postoje dve solucije, sve ostale solucije povlače sud, na suprugovu inicijativu. Jedna od solucija jeste: da dete bude kod njega, ja bih iznajmila stan blizu... i viđala ga kada god to dete ili ja poželimo. Čak i da prespava ako želi...Druga solucija je: pošto su moji na nekih 20 km od njega, da li je dobro za dete da nedelju dana provodi sa mnom, spava kod mene (naravno da se vratim kod mojih), ne bi menjao sredinu, školu, a što se tiče mojih, mi smo inače redovno odlazili kod mojih i šta više voli da bude tamo, ne bi mu bio problem što se adaptacije tiče, ima i svoje društvo...Iskreno, najviše bih volela da bude ova solucija, ali me zanima da li je dobro za dete da jednu nedelju provodi sa mnom (kod mojih) i vikend, a drugu kod njega (i u toj nedelji bi provodili zajedno vreme, ali manje nego kada je sa mnom). Na soluciju da dete bude sa mnom (što u iznajmljenom stanu ili kod mojih), on ne želi ni da čuje...realno je stambeno bolje obezbeđen i materijalno. Hvala unapred.
Isidora
- Detalji
Imam dečaka od 18 meseci, on nam je prvo dete, hiperaktivan je i veliki je dobrica. Međutim, problem se javio prvi put kad su nam bili kumovi sa decom. U pitanju su bila dva dečaka starija od mog sina i oni su se malo "grublje" igrali sa njim, u smislu, dirali mu kosu, uzimali mu igračke iz ruke, jedan ga je malo gurnuo i ovaj je seo, a nije planirao. Sve je to normalno za mene da vidim kod dece, ali moj sin to nije tako shvatio već je odmah briznuo u plač. Dugo se nismo videli sa njima (2 meseca) i sve je bilo u redu. Dolazila su nam druga deca, mlađa i starija i moj sin nije reagovao već se lepo igrao, delio igračke sa drugima (ne uvek) što opet smatram normalnim. Bili smo na godišnjem odmoru i tamo se lepo igrao sa decom sve dok mu jedan bata, njegov vršnjak, nije izbio loptu iz ruke. Opet je bila ista priča, samo je seo na zemlju i opet u plakanje. Kad smo došli sa godišnjeg odmora opet se lepo igrao u parkiću, ono što ne voli, a to je da mu se neko previše približi ili da ide za njim, to ga izgleda plaši (ja to ne mogu da sprečim naravno). Novi momenti njegovog straha javili su se kad mi je bila prijateljica sa sinom koji je divan i koji uopšte nije nasilan, jedno dobro i vedro dete i mlađe od mog sina. Kako se njeno dete oglasi malo glasnije jer se raduje tako moj sin prvo sedne pa legne i plače, plače ko da se desilo nešto strašno. Imamo malu šator kućicu za decu pa je jednom kroz suze pobego u nju i izgledalo je mnogo strašno kao da se puno, puno plaši. Pritom, dete od prijateljice nije krenulo ka njemu već je mirno sedelo i lepo se ponašalo. Ta prijateljica je bila ceo dan kod mene, a on je ceo dan preplakao. Kao da ima strah od male dece, kad su starija deca u pitanju nikad nije imao ovakvu reakciju. Uskoro će da krene u vrtić i baš me je strah kako će da prihvati druge vršnjake. Jednom sam ga ignorisala i krenula da se sklonim u drugu prostoriju jer on definitivno nije bio ugrožen, ali je on bio još gori, sve je jače plakao. Jednom sam mu prišla i uzela ga, tad se malo smirio i čim sam ga spustila opet je plakao. Jednom sam pustila muziku, njegovu omiljenu, odmah se umirio i čim je prošao minut opet je počeo sa plakanjem. Ja kao majka kod njega osećam jak strah i nesigurnost. Možda grešim, zato mi je i potreban vaš savet. On inače negoduje na ovaj način kad mu nešto ne dozvoljavam (skidanje ikone sa zida), prvo sedne pa onda legne i počne da plače, ali kad su takve stvari u pitanju nema maženja i on zna da kod mene ne može da prođe, tad mu kažem da se jako ružno ponaša i ignorišem ga. Onda on ustane i nastavi lepo da se igra. Nema dugotrajne napade besa ili tako nešto, vrlo dobro zna dokle može da ide. Ali, kad su druga deca u pitanju prosto ne znam kako da reagujem. Moje pitanje je kako da se ja postavim kad mu krene ova "faza"? Da li da forsiramo druženje sa decom ili da pauziramo?
Daniela
- Detalji
Poštovani, već određeno vreme, oko dva meseca, imam neke poremećaje koji me dosta uznemiravaju. U početku su to bile neke misli tipa "šta ako izgubim kontrolu nad sobom","šta ako mi se neko smeje zbog toga", "šta ako mi bude dosadno pa izgubim volju za životom". Otišao sam kod psihijatra u gradskoj bolnici i ona mi je rekla da je to početak depresije na šta sam se ja dodatno uplašio i krenule su misli tipa "šta ako povredim sam sebe ili dođem do toga da odlučim da se ubijem" što je vrlo uznemirujuće za mene. Kasnije sam otišao do drugog psihijatra koji mi je rekao da imam poremećaj opsesivnih misli i anksioznost na šta mi je prepisao određene lekove. Inače, radim sve normalno, bavim se sportom, imam porodicu i dete, družim se kao i pre, samo mi je u podsvesti taj moj poremećaj i nekako nije baš isto kao pre. Plašim se da stvarno ne izgubim volju za svačim i još uvek su mi prisutne te uznemirujuće misli. Da li mislite da je to normalno da još uvek imam takve misli i da li mislite da moje stanje može da se pogorša zbog toga sto gotovo celog dana ne mogu da izbacim te misli iz glave samo što me sad malo manje opterećuju.
Bojan
- Detalji
Posle teških tragedija izgubila sam se u svom životu, i ne znam da li uopšte živim i ne znam put da nađem za dalji nastavak. Imam 26 godina, pre 10 godina sam oca izgubila. U krevetu je bio poslednjih godinu dana života, što je bilo i najteže, sa teškim govorom, teškim hranjenjem i dolaženjem svakodnevno patronažne službe da ga previjajau...plač i muka mame, borba njena za sve nas. Tada je moj brat imao 19, a ja 16 godina. Posle njegove smrti mislili smo da će biti sve ok, jer nije bilo maminog mučenja oko tate i svakodnevnog napuštanja posla. Ali, nažalost nije bilo tako. Posle 2 godine od smrti tate, mama je zapala u tešku depresiju koju smo krili od rođaka i njene stare mame. Tada sam ja imala 18, a brat 21 godinu i nismo znali koliko je to opasno, i nista nismo činili. Ja sam primetila da nije normalna po postupcima, i govorila bratu, ali on nije to osećao i pričao da je mama ok. Vremenom je padala u sve težu depresiju, i stalno smo se svađali jer je bila svime nezadovoljna i bolesna. Jednog dana po povratku sa posla sam je zatekla kako leži na podu, sva ošamućena. Popila je dosta lekova za smirenje. To nikada neću zaboraviti, njen pogled, sva drogirana, nije mogla ni da sedi. Došla su kola hitne pomoci i odvezli je. I posle smo se trudili oko nje, ali ona nije htela opet da sarađuje oko životnih situacija, da se druži, opet se zatvorila u kuću, svađe...I to se tako nastavilo. Sve je trajalo oko 4 godine, išla je na kontrole redovno, ali se nije odupirala njenom stanju, bila je tvrdoglava za sve, ništa nije htela. Da bih jednog dana došla kući i zatekla je u spavaćici u dnevnoj sobi kako leži mrtva. Sva siva i osušena, krv na nosu. Popila je sonu kiselinu. U mojoj sobi posteljina je bila sva krvava. Ne mogu ni da zamislim kako se ponašala kad je popila to. Prizor je bio užasan. Bila sam se šokirala. Došla je policija, hitna, ljudi. Prilmila sam inekciju za smirenje. Ali, taj prizor je šokantan, kao u horor filmu koji mi je non stop u glavi. Od tog trenutka nisam više ista. Stalno sam je sanjala, imala sam stalno noćne more prve 2 godine. Pop je dolazio stalno da sveti kuću i mene da čisti od zlih. Ja i stariji brat smo sami ostali, ja sam sve obaveze oko kuće preuzela, naučila da kuvam i sve ostalo. Mnogo mi je teško što je to mama uradila, sramota me da pričam jer niko nije znao našu situaciju. Često i lažem od čega mi je mama umrla. Boli me što nismo reagovali kako smo trebali, nismo joj pomogli, a bila joj je neophodna velika pomoć, a samo nas je imala, jedina nada smo joj bili. A izdali smo je. Patim jer nemam nikoga, nemam roditelje, ko drugi svi, nema porodičnog ručka, nemam podršku, oslonac, ljubav, zagrljaj. Nemam normalan zivot. Svi me sažaljevaju. Izgubljena sam, ne volim ljude, jer su me svi razočarali. Malo ko je bio uz mene kad mi se sve to izdešavalo i zato sam razočarana u ljude. Imam par prijatelja, izlazim, družim se, ali svaki dan osetim bol kada dođem u praznu kuću, bez ikoga, i ičega. Stalno sam sama jer brat stalno radi. Stalno plačem, nemam volju nizašta. Trenutno radim, ali posao me ne ispunjava sa te strane. Dečka nemam. Ne znam kako da prebolim smrt roditelja, što nemam normalan život, što drugačije gledam ljude posle svega. Molim za savet. Hvala.
Gordana
- Detalji
Desilo se to da sam u jednom trenutku večeras bezveze dok sam čitala knjigu pomislila šta ako sam ja lezbijka? U tom trenutku me je oblio hladan znoj i skroz sam postala paralizovana, prošli su me žmarci, imala sam onaj grozan oćecaj u stomaku. Inače, mene žene ne privlače, oduvek su mi se sviđali momci i u njih sam se zaljubljivala, ali sam u osnovnoj doživela razočarenje i više se nisam zaljubila, a pošto sam se potom ugojila, prestala sam da obraćam pažnju zato što sam smatrala da me niko ne bi takvu voleo pa nisam htela da rizikujem. Inače, to sam pomislila zato sto uvek pred porodicom i drugovima branim gay populaciju. Celu noć nisam spavala, ne mogu ni o čemu da razmišljam, strah me je, plače mi se. Ne razumem šta mi se dešava. Inače, imam 21 godinu, stabilnu porodicu. Jednostavno ta mi misao ne da mira. Molim vas za mišljenje pošto ću poludeti i za brz odgovor. Hvala!
Ksenia
- Detalji
Do svoje 19. godine svim snagama sam se trudila da budem osoba za primer (u školi sve petice, veliko društvo i sl.). Vođena nekom jakom ambicijom da budem najbolja u svemu, samo sam gurala napred. Međutim, težeći da budem "savršena" sada shvatam da nikada nije postojalo nešto što me je uistinu ispunjavalo sem te težnje da budem najbolja. Ni odnosi sa porodicom, ni prijatelji, ni nekakav hobi ili vanškolska interesovanja, ništa nije uspevalo da me ispuni. Prvi problemi nastaju sa raskidom prve ozbiljne veze i mojim preseljenjem u drugi grad radi studiranja. Svakim danom sam se osećala sve lošije - kao neko ko ne pripada toj sredini, i neko ko nije ni sposoban da završi fakultet, i na kraju sam odlučila da se vratim u rodni grad. Nakon par meseci depresije neke stvari počinju da se menjaju na bolje. Počinjem da radim na lokalnoj televiziji, upoznajem drugog mladića, pravim planove i skupljam hrabrost da se vratim na fakultet. Međutim, nakon skoro godinu dana zabavljanja tadašnji momak iznenada umire i ja ponovo padam u depresiju. Uz pomoć lekova, porodice, prijatelja, polako se izvlačim iz tog stanja i nakon nekog vremena donosim odluku da upišem fakultet u svom rodnom gradu. Iako sam bila puna strahova i nepoverenja u sebe, uspela sam da se izborim sa svim tim i fakultet završim sa visokim prosekom. Tokom studija vreme mi je bilo prilično ispunjeno- vikendom sam radila u plesnoj školi, a tokom nedelje učila i išla na predavanja. Negde pred sam kraj studija sam saznala da otac, za koga sam bila jako vezana i imala bolji odnos nego sa majkom, boluje od tumora. Nakon deset meseci borbe za njegov život on je ipak preminuo. Negde baš u to vreme, tačnije neposredno pre očeve smrti, upoznala sam momka koji mi je pomogao da sve to prebrodim. Njegov optimizam, duhovitost, energija koju je nosio uneli su sasvim novu dimenziju u moj život. Zaista po prvi put u životu sam počela da verujem da ljubav postoji. Moje poimanje života, odnosa prema porodici, prijateljima, on je totalno promenio na bolje, naravno nesvesno. Shvatila sam koliko sve to može da ima neku dublju, jaču dimenziju od one koju je do tada sve to imalo u mom životu. Učinilo mi se da sam pored njega postala i hrabrija i spremnija da se suočim sa nekim svojim strahovima. Jedan od njih je bio i odlazak u inostranstvo kako bih usavršila jezik.D onela sam odluku da na par meseci odem iz zemlje. Tokom mog boravka u inostranstvu redovno smo bili u kontaktu, međutim, dve nedelje nakon mog dolaska on je odlučio da me ostavi, iako smo čak imali i neke planove o zajedničkoj životu. Ta njegova odluka mi je jako teško pala, ali sam se trudila da ostanem pozitivna i da mislim pozitivno. Počela sam češće da izlazim, aktivno tražim posao, održavam kontakte sa prijateljima. Nakon tri meseca dobila sam posao, ali je i tu usledilo jedno veliko razočaranje. Naime, na poslu se nisam uklopila kako sam očekivala. I najlakši poslovni zadaci meni su se činili preteški (npr. posao mi je bio da kontaktiram poslovne partnere širom zemlje, a dešavalo se da nakon obavljenog razgovora sa nekom firmom nisam mogla da se setim sa kim sam razgovarala). Polako sam počela da zapadam u depresiju i nakon mesec dana napustila posao. Negde približno u slično vreme kad sam se zaposlila krenula sam i sa obukom za vožnju, jer je i to bio jedan od strahova sa kojima sam htela da se suočim, ali sam zbog manjka samopouzdanja, nepoverenja u sebe, straha koji sam osećala, i od toga na kraju odustala. Od tada je situacija sve lošija. Samopouzdanje sam totalno izgubila, bojim se traženja drugog posla jer mislim kako ću opet imati iste probleme. Momka ne tražim jer mislim da nikom nije potrebna ovako nesposobna devojka. Bivšeg momka i dalje volim, ali ni njemu ne želim da ima pored sebe nekog kao što sam ja. Vreme mi prolazi, a ja stojim u mestu dok se svima oko mene život dešava. Sebe sam zamišljala kao uspešnu poslovnu ženu, sposobnu i snalažljivu, sa srećnom porodicom, a toliko sam daleko od svega toga. Imam 29 godina i gotovo nimalo nade da ću uspeti bilo šta da promenim u svom životu, a ovakav život ne želim da živim. Gde sam to toliko pogrešila? Zašto nemam ni malo samopouzdanja? Zašto ni jedan svoj strah nisam uspela da pobedim, a suočavala sam se sa njima? Kako da zavolim sebe, da bih mogla da zavolim i druge (jer je i to polje koje itekako "škripi" u mom životu)?
Očajna
- Detalji
Ni ne znam kako da počnem. U martu mesecu, preko interneta, sam upoznala jednog dečka. Što se kaže, na prvi pogled sam se zaljubila. Izgleda da je on veliki ženskaroš i prevarant ženskih srca mada sam ja to kasno shvatila. Došao je on do mene, videli se, veza je postala intimna i nakon dva dana on javi porukom da prekinemo vezu, odlazi u manastir i kaže da će se zamonašiti. Šta sam ja preživela to vam ne mogu opisati. Došao je ponovo da se oprostimo prije nego što ode mada još nije otišao. Ja sam se još više vezala za njega mada sam znala da je to jednostrano. Ako ja nisam pisala poruku, on se nikad nije javio prvi. Znam i svesna sam da bi trebalo da raskinem s njim sve kontakte, ali kad srce drugo kaže. Volela bih bar da mi ostane prijatelj, ali opet pitanje je da li je meni potreban takav prijatelj? Kako sam probala što više saznati, došla sam do toga da nisam jedina s kim je sve isto on ovo uradio, nisam dete imam 40 godina, 6 godina sama živim. Nemam društvo s kim da izađem pa sam mislila da će preko neta upoznavanje biti pozitivno, ali došla sam do saznanja da je sve to laž i prevara, ali kako sebe ubediti? Svesna sam da je ovo sve ludo, svaki dan ubeđujem sebe da treba da prekinem s njim, ali uvek dam ponovo šansu. Kako izaći iz ovog kruga? Hvala unapred na pomoći.
Anonimna
- Detalji
Postoji problem dok spavam. Ovo mi se događalo više od 2 puta. Ja sanjam, kao i uvek svesna sam da sanjam, i baš pre sat vremena, dok sam spavala, san mi se prekinuo i ja sam prvo u snu, u toj prostoriji koju sam sanjala, čula glasove u hodniku, vrata koja škripe, a onda sam to isto čula i u svom stanu. Vrata koje sa otvaraju, nekog kako ulazi, i sad nastupa ono najbitnije: ta osoba ulazi u moju sobu, nadnosi se nada mnom, a ja se istog trenutka savijam u telu da se odmaknem od nje, paralizovana sam, želim da se pokrenem ali ne mogu, i ne mogu oči da otvorim koliko god da se trudim. A opet kao da su mi oči polu otvorene i vidim mutnu figuru, mušku, u crvenoj majici. Tako je bilo ovaj put kad sam sanjala. Najviše me plaši to što ne mogu da otvorim oči, u polu snu sam (i kad to kažem mislim na to da sanjam ali sam svesna da spavam i sanjam) i želim da otvorim oči, ali NE MOGU. Mozak mi radi, razmišljam, ali telo me ne sluša. Paralizovana sam i iz sve snage se trudim da otvorim oči ali ne uspevam. I dok je ta figura nad mojom glavom i pilji u mene, čujem sebe kako pitam: "ko je to? ko je to?". Sad nisam sigurna da li to pitanje postavljam u glavi, ili se probija kroz moja usta... Zatim ta osoba odlazi i moje telo se polako opušta i uspevam da otvorim oči. Onda sa strahom pogledam po sobi, provirim kroz odškrinuta vrata (koja sam ja ostavila odškrinuta), polako uđem u dnevnu sobu i uverim se da nikog nema. Kao što sam napisala i ranije mi se ovo događalo, sanjam nešto, ne mogu da otvorim oči, paralizujem se i umirem od straha. I uvek je tu neka figura koja me posmatra u tom stanju i onda odlazi.
Riba
- Detalji
Poštovani, ne znam odakle da počnem. Veoma mi je teško da govorim o sebi, pogovo o osećanjima i teškim strahovima koji me muče. Imam 38 godina, porodicu, dvoje dece (3 i 6 godina). U poslednjih pet godina živim pod konstantim stresom, koji je izazvan svakodnevnim ovabezama, poslom i lošim rodbinskim odnosima. Pre par godina sam sa svekrvom doživela fizički obračun i to dok sam bila u 5-tom mesecu trudnoće, nakon čega sam se preselila sa celom porodicom i od tada živimo sami. Samo nakon par godina dogodila mi se veoma teška svađa sa rođenom sestrom i od tada ne razgovaramo. Meni je to veoma strašno i ne želim sada da ulazim u analize ko je kriv ili ko je započeo jer je verovatno za svađu potrebno dvoje. Takođe, imam težak odnos i sa majkom (koji je takav bio čitavog zivota) ona sada ima 69 godina i imam utisak da pokušava emotivno da me ucenjuje jer ima potrebu da uvek sve bude po njenom. Sada od svake svoje bolesti, pa makar to bila i prehlada, pravi dramu i svesno mi uliva strah od njene smrti i jadikuje kako ona živi sama i verovatno bi ja trebala da napustim svoj život da bi se brinula o njoj. Inače je veoma pokretna i sposobna za život. Od skoro sam rešila da se distanciram od svih tih njenih pokušaja manipulacija, ali nije mi lako. Inače, moja sestra živi u inostranstvu i pošteđena je svega toga, a i kada dođe u Srbiju ima poseban tretman. Moja majka je uvek pravila razliku i jaz među nama dvema, jer ona je "pametnija", "privrženija", završila falkutet, dok ja sve to nisam. Na poslu mi je veoma teško, radim 12 godina u jednoj velikoj zatvorenoj sredini, van grada. Pre ovog posla sam radila i na drugim mestima gde sam se bolje osećala. Ovde se gušim i osećam frustrirano. Pre 10 godina sam se užasavala pomisli da ću raditi na istom mestu u budućnosti i sada se užasavam iste pomisli, ali sam i dalje ovde. Promenila sam više radnih mesta (ne svojim izborom), sada radim i prekovremeno i danju i noću kad treba. Pokušavala sam da promenim posao, ali nisam našla ni jedan drugi. Na poslu je problem što ne umem da se izrazim, da tražim nešto za sebe, uvek sam povučena i sama, mada posao obavljam mnogo bolje od drugih i zaslužila sam bolje, ali ja to ne umem ili ne smem nikome da kažem. Kada sam i pokušavala nešto da tražim blokiram se i osećam srce kako mi lupa. U braku se, takođe, sve promenilo na gore. Muž i ja se skoro stalno svađamo. On je počeo da se dere i na mene i na decu. Seksualni život nam je očajan, skoro da ga i nema. Ja sam nezainteresovana za seks, a on na to odgovara vikanjem i veoma često "obavimo" to radi mira u kući. Poslednje što mi se desilo je operacija štitne žlezde, pre mesec dana. Šokirala sam se saznanjem da sam imala maligni tumor. Na svu sreću sve je izvađeno na vreme i neću imati više s tim problema. Međutim, to je bila kap u prepunoj časi. Mislim da sam upala u neko depresivno stanje. Ne znam kako da nastavim dalje. U ranijim godinama svaki problem je bio neka vrsta izazova i uvek sam pravila planove "A", "B", pa i "C" za rešavanje. Čak sam imala i planove i za najgora moguća rešenja. Bila sam dobra u tome i moj muž se uvek oslanjao na mene i moju organizaciju. Sada se osećam nemoćno. Ne znam kako da se izvučem iz ovoga. Ne znam ni kako da se opustim. Izgubila sam interesovanje i za sport i šetnje. Čak ni odlazak na more ne može više da me opusti (što je nekada uvek bio "čarobni lek" za mene). Grize me savest zbog moje dece što ispaštaju zbog mene jer veoma često nemam volje da ih izvedem napolje, u park, a naučila sam ih na aktivan život, na puno šetnje, rekreacije i boravak u prirodi. Deca su mi jedino uporište u životu. Molim Vas dajte mi neki savet, kako da se izborim sa životom i samom sobom. Verovatno mi treba razgovor sa nekim stručnjakom. O ovoj temi ne mogu da razgovaram sa prijateljima ili kolegama jer se plašim da započnem tu temu, tj. bilo koju temu koja se tiče mene. Mnogo Vam hvala na razumevanju i odgovoru koji očekujem.
Valerija
- Detalji
Studiram medicinu, V sam godina. Imam problem sa svojom devojkom, ona ima 20 godina. Problem je što je ona viša od mene za nekih 5 cm i što to ona ne može da prihvati. Meni to ne smeta jer mi nije bitno ništa sem toga kako se osećam i kako se slažem sa nekim koga volim. Inače, mnogo sam srećan sa njom i njoj je lepo sve dok ne pomisli na to, na tu razliku. A ja nikako nisam mogao da doprem do nje, da joj kažem da je sve to nebitno kad ima ljubavi, razumevanja, poštovanja, a svega toga ima. I ona kaže da bi bila presrećna samo ako bi mogla da prevaziđe tu razliku. Zajedno smo godinu dana i za to vreme je pokušavala da to prevaziđe, ali nije uspela, a ja ne mogu da prihvatim da raskinem sa njom zbog toga. I mislim da će to da joj bude manje bitno, čim počnu da postoje pravi životni problemi. Ne mogu da prihvatim da neka fizička karakteristika odluči, da ona prevagne nad svim osećanjima. Najviše joj smeta dok šetamo i tad uoči tu razliku i postaje nervozna. Kažite mi da li to ona može da prevaziđe i u čemu je problem? Hvala puno unapred.
Vladan
- Detalji
Poštovani, živela sam u vanbračnoj zajednici od sedmog meseca trudnoće do detetovog šestog meseca, g-din me nikad nije zaprosio nego jednostavno smo tako prećutno počeli da živimo zajedno, naravno svađali se, vrlo malo dana smo se slagali, on me je emotivno zanemarivao, za tih godinu dana nije ni jednom legao da spava uveče sa mnom nego gledao TV ili na računaru neke erotske sajtove..., a vremenom smo prestali i da pričamo... nekoliko puta u svađi me je i isterivao iz kuće i jednog dana se ja pokupim i dođem kod mojih, misleći da će me tražiti nazad i reći da pokušamo opet, ali on nije ništa rekao i tako smo ja i sin ostali kod mojih. Sad se uopšte ne kajem i kad sagledam situaciju iz ovog ugla vidim da nikad nismo ni bili jedno za drugo, nego nastao je problem oko viđanja deteta. On hoće da ga vodi kod sebe. Mi živimo udaljeni 3 km jedan od drugog. Ja nisam za to da dete ide kod njega, a to je ono što vas i pitam. Mislim da su najvažnije prve 3 godine deteta i smatram da do treće godine dete ne bi trebalo da ide bez mene na nepoznatu teritoriju kod nepoznatih ljudi. Ja ga ne bih vodila jer su me isterali odatle, a i na neki način se i osećam iskorištenom, kao da je hteo da mu rodim dete i da me šutne posle, a sad traži neka prava. Tamo još žive i njegovi roditelji koje sam zvala da dođu da vide dete, ali oni nisu hteli, nisu mu čak došli ni na krštenje u crkvu, a kamo li kod mene kući. Prošlo je godinu dana, dete sad ima godinu i po i naravno ono se ne seća ni one kuće, a kamo li babe i dede. Da li se to u praksi radi da dete vodi otac u takvu jednu novu situaciju i da li će to naneti štete detetu? Da li ikako mogu da se izborim da se on strpi do navršene detetove 3. godine jer mene otac ne sluša. Imali smo prvo ročiste gde je sudija rekla da se to radi i da treba da mu dam dete. Napominjem da je on do tad svaki dan viđao dete kod mene, dakle nema taj problem što je to kod mene, nego njega njegovi prisiljavaju da im dovede unuče da bi ga videli. Ja se ni sa njima nisam svađala nego se oni nešto inate i zatežu ne znam što. Da li sam u pravu što tražim da se čeka do 3. godine, kakve su šanse da se to dobije. Tek nas čeka razgovor sa socijalnim radnicima, psihologom. Ali, je sudija na prvom ročistu rekla da ja vec počnem da ga vozim kod oca utorkom i petkom. On je danas zvao i ja sam mu rekla da može da ga vidi, ali i dalje kod mene pa ćemo videti posle razgovora i konačnog suđenja, on me optužuje da se ja iživljavam nad njim i da će se sutra žaliti socijalnim radnicima da mu ja ne dam dete. Šta da radim? Hvala unapred na odgovoru.
Anonimna
- Detalji
- Detalji
Želim da Vam postavim jedno pitanje na koje nigde ne mogu naći odgovor. Moj blizak prijatelj koji ima 40 godina, dobar posao, stan, sređen život želi da se zamonaši. Šta je moglo da ga navede da se odluči na to i to za stalno, bez povratka. Moram da razumem da bi prihvatila sve to. Unapred hvala na odgovoru.
Anonimna
- Detalji
Poštovani, reci te mi na koji način da prebolim odlazak mog bivšeg supruga, s kojim imam dva sina. Mlađi je jako vezan za njega i zbog njegove nezainteresovanosti i nebrige, dete ima probleme u školi, sve kao posledica emocionalnog nezadovoljstva. Inače, gospodin je za vreme braka imao paralelnu vezu sa udatom ženom, a sad je otišao sa majkom drugarice iz razreda mog mlađeg sina koja je razvedena i ima dve ćerke. Gospođa je, da bi se njemu dopala odnosom prema deci, počela da manipuliše mojim sinom kupovajući ga čokoladicama i sitnim poklončićima. Teško sam sve ovo podnela, ne mogu da se vratim u normalu, misli mi lete, ubija me sujeta. Kako da se izlečim od toga, imam puno obaveza oko dece, sama živim, a i zaposlena sam. On jako malo vremena provodi sa decom, samo ih odveze do škole u toku dana, gradi svoju karijeru i uživa u životu. Pozdrav u nadi da ćete mi naći rešenje.
Sanja
- Detalji
Imam 24 godine i završavam Tehnički fakultet. Moj problem, bar ja mislim, je u poteškoći komunikacije sa ljudima. Toga nisam bio prije ni svjestan dok se nije desio taj nesretni događaj. Naime, jedne večeri sam izašao na kafu sa jednom curom i to je bila najgora noć u mom životu. Ne znam tačno šta se sa mnom dešavalo, ali sam bio toliko nesiguran i toliko se nelagodno osjećao kao nikad dotad u životu. Možda je i njena priča tome doprinijela jer mi je pričala kako je imala nekih veza, čak jednu i sa mojim prijateljem, kako je spavala sa nekim momkom... Ja sam se tu osjećao nekako, kako da kažem, bespomoćno, da ne kažem prepadnuto. Meni je bilo i nezgodno i teško joj gledati u lice, ne znam zašto. Možda što ja do sada nisam imao nikad nikakvu vezu i možda se bojao da ne ''zeznem'' nešto ili da ja to ne mogu ili ne znam. Pitam se zašto joj nisam mogao reći neke stvari tad, zašto joj nisam mogao pogledati u oči, zašto sam se tako osjećao. Ona mi je govorila da nemam samopouzdanja, možda je i bila u pravu. To se završilo veoma loše i tu noć nisam ni oka sklopio razmišljajući što joj nisam to i to rekao. Bilo kako bilo, to se davno desilo i s tim sam načisto. Toga se još samo rijetko sjetim, sada sa osmjehom. Mislio sam da sam se promijenio jer sam počeo da ulazim i u komunikaciju sa ljudima i da se šalim sa ljudima koje čak i ne poznajem. Bio sam sretan i zadovoljan čak iako nisam imao nikad vezu. Jednostavno sam se zezao i sve gledao kroz šalu. Međutim, u zadnje vrijeme sam se počeo družiti više sa jednom prijateljicom, koju dugo znam. Mislim da joj se sviđam. Ali, također, i ona meni jer svaki put kada mi zazvoni mobitel nadam se da je ona. Stalno mislim o njoj i kako bi bilo super da smo zajedno. Ali, opet se tu javlja problem, da ne kažem strah. Ne znam, šta se dešava, ali jednostavno nemam hrabrosti je nazvati da se sami nađemo na kafi i to joj sve kažem. Pitam se zašto je to tako. Čega me je strah. Možda toga što nisam nikad imao vezu, možda toga da neću ''to'' znati, možda toga da ne pokvarim ovo prijateljstvo. Shvatio sam da mi je ponekad jako teško pričati sa ljudima i gledati ih u oči dok oni pričaju. Tako je isto, možda i gore, sa curama. Jednostavno, nekada ne znam šta da pričam sa njima, još teže da ih gledam u oči kad pričam sa njima. Ipak, smatram da sam dosta pametan dečko. Kada vidim ko sve danas ima curu, razočaram se. Neki bilderi da ne kažem glupani. Zašto oni imaju, šta oni znaju bolje ili imaju što ja nemam, hrabrost, možda. Još jedna stvar. Mene je uvijek zanimala škola i obrazovanje, ali ne samo to. Dok su drugi imali cure, ja o tome nisam ni razmišljao. Tek protekle 2-3 godine postalo je teško o tome ne razmišljati. Ponekad mislim da mi je život ''proletio'' u učenju. Međutim, ipak mislim da nije to to. Mislim da moj problem ipak leži u hrabrosti ili samopouzdanju, mada sam mislio da sam to prevazišao, ali eto. Problem je u tome, još, što ja imam tako puno prijatelja, ali ni jednog s kojim bi mogao o svemu pričati. Mislim, mogao bih sa 2-3 jarana pričati, ali nekako nije to to, osjećam se nelagodno. Znači, ono što želim da postignem, jeste da mogu bolje i lakše razgovarati sa ljudima, da mogu prijateljima i rodbini reći sve što me muči. Nekako i teško pokazujem emocije. Ponekad mislim da jednostavno nisam rođen da pričam sa curama, odnosno da ne znam sa njima. A onda opet razmislim i kažem sebi, pa Bog je nama svima tu negdje usadio tu sposobnost, samo je treba naći. Nemojte me pogrešno shvatati, ja nisam depresivan i nemam straha od nečega drugoga. Samo ne znam što ne mogu i ne znam sa curama. Molio bih Vas za pomoć. Unaprijed hvala.
Dragan
- Detalji
Htela bih da dobijem neki savet vezano za moje ponašanje u vezi, da znam da li ispravno postupam i reagujem na neke stvari ili možda nije problem u meni već u partneru. Sa dečkom sam više od godinu dana i skoro pa svaki dan smo zajedno po 4 do 5 sati i lepo nam je, volimo se... E sad, pre dva meseca on je počeo da radi i radi jednom prepodne jednom poslepodne. Shvatili smo da ne možemo i dalje da se baš svaki dan nalazimo jer je on umoran i ponekad nije raspoložen ili želi nešto za sebe da uradi pa se viđamo svaki drugi dan. Par puta kad sam ga nazvala da se vidimo je rekao da ne zna da li će imati vremena ili slično i da se nećemo videti danas. Mene je to naravno pogodilo i kao uvek igram na prvu loptu i preterano reagujem i tu se posvađamo. Bilo je tako par puta sve dok se nismo posvađali i dok mi on nije rekao da ohladim malo i smirim se i da ako se ne vidimo svaki dan, ne znači da me on ne voli. Shvatam ja da je on umoran i da je drugačije, ali ponekad stičem utisak da me izbegava i da me ne želi videti, par puta je i priznao da ga nerviram i da ne želi da se vidimo taj dan. Šta treba da radim? Da ga pustim da se malo smiri jer smo se zasitili jedno drugog? Hoću savet jer ovako kako je pošlo, imam osećaj da neće biti sretan kraj.
Natali
- Detalji
Zdravo! Jako volim psihologiju, imam dobre savete za sve prijatelje, pišem biografsko-psihološku knjigu, ali imam problem u ljubavi za koji ne mogu da dam odgovor. Sa jednim momkom sam išla u gimnaziju sve četiri godine. On je jako povučen, miran, lep kao anđeo, jako, jako bogat što meni ništa ne znači, čak šta više, kvari mi prijateljstvo. Uvek je tu, oko mene, uz mene i na maturi, išao je sa drugom curom, ali do mene je sedeo i celo veče proveo sa mnom i uvek tako iznova...toplo-hladno. Jako mi znači kad je tu, ali ne tugujem kad nije jer znam da će me zvati kad-tad i znam da mu značim, ali to je problem što zapravo ne znam šta ja za njega predstavljam, prijatelja ili devojku s kojom bi mogao provesti dane, godine u vezi i ljubavi. U par navrata mi je rekao da želi da se više družimo, posle mature i da izađemo, upisao je isti fakultet kao ja, zvao me da se zajedno prijavimo i tu je oko mene, ali opet daleko. Šta da radim?
Sonja
- Detalji
Imam 15 godina. Imam seksualnih problema. U vezi sam sa jednom devojkom već 9 meseci. Puno je volim, a i ona mene. Razmišljali smo da stupimo u seksualne odnose, ali problem je u tome što ona ne može još uvek. Rekla mi je da bi želela sa mnom, ali da još uvek nije spremna jer joj je prvi put (i meni takodje), a ja bih želeo da spavam sa njom, mislim da sam spreman za tako nešto i želeo bih da i ona bude spremna. Pre svega bih želeo da vam kažem da imam veliku želju da spavam sa njom, ali baš veliku. Ne znam kako toga da se rešim. Želeo bih da to prestane barem dok ona ne bude bila spremna. Molim vas da mi pomognete, veoma mi je stalo do nje. Unapred hvala.
Dacha
Pretraga
ZAKAŽITE SEANSU (UŽIVO ILI ONLINE); POSTAVITE PITANJE PUTEM EMAIL-A
Dragana Stanković, diplomirani psiholog, napredno sertifikovani REiKBT psihoterapeut, psihoterapeut pod supervizijom
Kontakt: +381 60 4413942
E-mail: psihologijaonline@gmail.com
Psihologija Online
Ovaj web-portal bavi se prevashodno psihologijom. Kao takav namenjen je psiholozima, studentima psihologije, ali i svim ljubiteljima psihologije i ljudima kojima su u datom trenutku potrebne informacije, odgovori i pomoć iz svih oblasti psihologije kao nauke. Dovoljno je da nas kontaktirate. Misija našeg sajta jeste da, kroz ponuđene tekstove, svim posetiocima pruži znanja i konkretne savete u različitim oblastima svakodnevnog funkcionisanja.
Copyright © 2009-2024 Psihologija Online - Politika privatnosti