Deca, vršnjaci i vrtić

Imam dečaka od 18 meseci, on nam je prvo dete, hiperaktivan je i veliki je dobrica. Međutim, problem se javio prvi put kad su nam bili kumovi sa decom. U pitanju su bila dva dečaka starija od mog sina i oni su se malo "grublje" igrali sa njim, u smislu, dirali mu kosu, uzimali mu igračke iz ruke, jedan ga je malo gurnuo i ovaj je seo, a nije planirao. Sve je to normalno za mene da vidim kod dece, ali moj sin to nije tako shvatio već je odmah briznuo u plač. Dugo se nismo videli sa njima (2 meseca) i sve je bilo u redu. Dolazila su nam druga deca, mlađa i starija i moj sin nije reagovao već se lepo igrao, delio igračke sa drugima (ne uvek) što opet smatram normalnim. Bili smo na godišnjem odmoru i tamo se lepo igrao sa decom sve dok mu jedan bata, njegov vršnjak, nije izbio loptu iz ruke. Opet je bila ista priča, samo je seo na zemlju i opet u plakanje. Kad smo došli sa godišnjeg odmora opet se lepo igrao u parkiću, ono što ne voli, a to je da mu se neko previše približi ili da ide za njim, to ga izgleda plaši (ja to ne mogu da sprečim naravno). Novi momenti njegovog straha javili su se kad mi je bila prijateljica sa sinom koji je divan i koji uopšte nije nasilan, jedno dobro i vedro dete i mlađe od mog sina. Kako se njeno dete oglasi malo glasnije jer se raduje tako moj sin prvo sedne pa legne i plače, plače ko da se desilo nešto strašno. Imamo malu šator kućicu za decu pa je jednom kroz suze pobego u nju i izgledalo je mnogo strašno kao da se puno, puno plaši. Pritom, dete od prijateljice nije krenulo ka njemu već je mirno sedelo i lepo se ponašalo. Ta prijateljica je bila ceo dan kod mene, a on je ceo dan preplakao. Kao da ima strah od male dece, kad su starija deca u pitanju nikad nije imao ovakvu reakciju. Uskoro će da krene u vrtić i baš me je strah kako će da prihvati druge vršnjake. Jednom sam ga ignorisala i krenula da se sklonim u drugu prostoriju jer on definitivno nije bio ugrožen, ali je on bio još gori, sve je jače plakao. Jednom sam mu prišla i uzela ga, tad se malo smirio i čim sam ga spustila opet je plakao. Jednom sam pustila muziku, njegovu omiljenu, odmah se umirio i čim je prošao minut opet je počeo sa plakanjem. Ja kao majka kod njega osećam jak strah i nesigurnost. Možda grešim, zato mi je i potreban vaš savet. On inače negoduje na ovaj način kad mu nešto ne dozvoljavam (skidanje ikone sa zida), prvo sedne pa onda legne i počne da plače, ali kad su takve stvari  u pitanju nema maženja i on zna da kod mene ne može da prođe, tad mu kažem da se jako ružno ponaša i ignorišem ga. Onda on ustane i nastavi lepo da se igra. Nema dugotrajne napade besa ili tako nešto, vrlo dobro zna dokle može da ide. Ali, kad su druga deca u pitanju prosto ne znam kako da reagujem. Moje pitanje je kako da se ja postavim kad mu krene ova "faza"? Da li da forsiramo druženje sa decom ili da pauziramo?

Daniela

Iz svega ovoga što ste nam napisali možemo zaključiti da nemate razloga za brigu. Dete vam je sasvim u skladu sa svojim godinama. Nije adaptirano na vršnjačku grupu samo zato jer i nije u vršnjačkoj grupi. Kada krene u vrtić sve će doći na svoje mesto. Verovatno da će biti manjih problema u početku (što je sasvim normalno), ali budite odlučni i dosledni u odluci da dete ide u vrtić. Najvažnije je da imate strpljenja. Vidovi reakcije deteta na kolektiv su individualni, a mogu biti: plakanje pri rastajanju sa roditeljima, odbijanje uključivanja u aktivnosti u grupi, odbijanje hrane. Postoje i deca koja u prvom trenutku prihvataju kolektiv bez ikakvih problema, ali nakon 15 dana, mesec ili dva javlja se otpor na kolektiv. Kada odvedete dete u vrtić, ni slučajno nemojte da oklevate da odete. Što se duže zadržavate u vrtiću u periodu adaptacije, adaptacija će biti teža i za dete i za vas. Ukoliko imate uslova, vašeg sina možete postepeno uključivati u vrtić, u početku ga uzimati ranije pa s vremenom ga ostavljati sve duže i duže. Deca u vrtiću su vrlo bučna, a kažete da ta buka smeta vašem sinu i u kućnim uslovima i sasvim je normalno za njegov uzrast što dete to primećuje i na to tako reaguje. Navićiće se vremenom. Odgajanje jedinčeta ni po čemu ne treba da se razlikuje od podizanja deteta koje ima braću i sestre. Roditelji bi prema njemu trebalo da se ponašaju kao da imaju još neko dete i da se čuvaju da ne upadnu u zamku zvanu preveliko štićenje i kontrolisanje života svog deteta. Preterano obraćanje pažnje i mešanje u odnose deteta s drugom decom samo dovodi do još većih problema i trajne zavisnosti deteta od roditelja. Treba da znate da mala deca do tri godine, pa čak i kasnije, zapravo ne mare mnogo za drugu decu. I kada se igraju s njima, oni se zapravo igraju pored njih. Neka dele igračke s drugima da bi stekla njihovu naklonost, druga ne dele jer smatraju da je to samo njihovo. Savetujemo vam da ne terate dete da deli stvari sa drugima ni po koju cenu, ne trebate ga prisiljavati niti kažnjavati kada neće nešto da daje. Volite vaše dete kao priljatelj i izbegavajte svaki sukob sa njim. Odgovor na vaše pitanje je da svakako što više forsirate druženje sa decom, bez bilo kakve pauze i da polako svoje dete navikavate na situacije koje će ga zateći kad bude krenulo u vrtić. Što se tiče faza besa takođe su sasvim normalne za njegov uzrast, pri tom što ste i sami naveli da je vaše dete hiperaktivno.