Nasilje u porodici

Imam 36 godina. U braku sam 8 godina. Imam dvoje dece, sina i kćerku. Muž je mlađi od mene. Problem je, bar ja tako mislim, moj suprug. Mesecima bude predobar, a onda nastane pakao u kući, koji takođe traje po dva - tri meseca. Prvi problemi su počeli kada je odlučio, dva meseca nakon venčanja, da izlazi sam sa društvom i da ostaje do zore. To radi i danas i za svaki svoj izlazak ima izgovor. Takođe, kaže da se nikada neće promeniti. U "lošim" mesecima sve na meni mu smeta. On odlučuje šta ću obući kada izlazimo, kako ću se našminkati... Ako odbijem drugaricu i ne odem s njom na kafu, a on sazna, kaže da sam nikakav prijatelj, ako pijem kafu, a njemu se to ne svidi, kaže da samo ispijam kafu i ništa ne radim. U kući sve mora biti na svome mestu, ručak uvek na vreme gotov, i uvek ima primedbu na to kakav je, sav njegov veš mora biti opran na vreme, a ako se to ne desi razvaljuje mi vrata, ako smo slučajno isključili bojler i on nema tople vode da se istušira on razbija bojler. Nikada me nije istukao, ali pojedinačno šamaranje, pesnica u bubreg ili rebra, sve su češća pojava. Viče po celi dan po kući i ne brine ga što će ga neko čuti. Za sebe govori da je bolji od boga i želi svojoj ćerki muža kakav je on. Pogrdnim imenima naziva mene, svoju majku, koja je divna svekrva, moju majku, ni od koga ne zazire i ničije mišljenje ne ceni. Ako ga neko pokuša smiriti, na primer njegov ujak, on je spreman da se s njim tuče. Kada mu padne napamet brani mi da pušim, opet kad mu padne napamet kaže da izađemo na terasu i uz kafu zapalimo po jednu, jer se eto i njemu puši. Trenuto je krizna faza: isteruje me iz kuće jer pušim i ne mogu da se odreknem tog poroka, a njemu je jednostavno palo na pamet da prestanem. Sad kaže da sam za eventualni razlaz kriva samo ja i da sam ga namerno puštala da radi šta hoće i da noćeva ko zna gde, da bih imala razlog iako to nije istina, ja bih volela da imam srećan brak. Do sada sam plakala, pristajala na sve njegove uslove samo da me ne istera što je učinio kada smo imali samo jedno dete, pa je na kraju dolazio i plakao, da sam mu se na kraju vratila. Sada kada kažem da ću otići on me počne udarati. Ne znam da li da ga volim zbog onih nekoliko meseci koje budu lepi, ili mrzim jer mi je život trenutno pakao. Moram da dodam da se on u sve meša: kako ću obući decu, šta će jesti, sina već tera da mu pomaže i da po celi dan bude i radi s njim, namerno neće da plati struju i telefon, već mene tera da se snalazim za novac, iako ga on ima. Ja imam svoju platu, ali baš kada je dobijem njemu nešto hitno trebaju pare, ako se bunim on kaže da je to zajednički novac. Ja sada ne nameravam da prestanem da pušim jer ću poludeti, ai znam da to nije jedini razlog našeg neslaganja. Moram da dodam da kada viče čuje ga celi kvart i da ga nije briga koje je to doba dana ili noći, kao ni šta govori i kome. Njemu niko ne valja. Očajna sam.

Lili

Kažete da Vas suprug nije nikada istukao, a da Vas povremeno šamara ili udari. To jeste fizičko nasilje i niko nema prava da to radi. Vi niste dužni da trpite to! Obratite se nekoj od službi koje su nadležne za nasilje u porodici. Možda u Vašem gradu postoji neka nevladina, ženska organizacija koja pomaže ženama kao što ste Vi, da ojačaju i suprotstave se nasilniku. Ako ne postoje takve organizacije, Centar za socijalni rad i policija su takođe nadležni. Nasilnici u porodici, inače, pokazuju takav oblik ponašanja koji ste opisali. Budu dobri neki vremenski period, a onda nastane pakao. Nesreća je u tome što se godinama te dobre faze smanjuju i proređuju. Nemojte ublažavati njegovo ponašanje. U nasilje se ubraja i psihičko nasilje koje je evidentno iz Vašeg pisma. Vi ste navikli da živite u uslovima koji nisu normalni. Vi imate pravo da slodobno živite, bez straha. To što je glava porodice, ne daje mu za pravo da se ponaša kao da je Vaš gospodar. Da li mislite da bi život bez njega bio gori od ovog života koji imate pored njega?!