"U dobru i u zlu" na venčanju

Imam pregršt problema u životu, a svi su kulminirali (kako to već biva) u istom periodu. Imam 32 godine, udata sam i imam dete od 20 meseci (devojčicu). Sa mužem, koji je pet godina mlađi, zabavljala sam se 4 godine, nakon čega smo se zajedno preselili u drugi, veći grad, počeli živeti zajedno i venčali se. U braku smo već 2,5 godine. Od samog početka, brak nije bio "kako treba". Ja sam htela venčanje, dok je on "sanjao" veliki novac koji će zaraditi preko noći. Kako sam videla da naša veza gubi na kvalitetu, počeli smo se svađati oko svega i svačega, insistirala sam da se uzmemo ili da se raziđemo. On je pristao da se uzmemo. Posle sam shvatila da mi je to bila velika životna greška. Od tog dana, moj život kreće nizbrdo. Odmah sam zatrudnela, i za sve vreme trajanja trudnoće, radila sam istovremeno tri, četiri, a ponekad i pet poslova, kako bih nama dvoma obezbedila ugodan život. U početku trudnoće, čak sam i po abortusu razmišljala, jer sam videla odmah da sa našim brakom nešto nije u redu. Njemu sam do sada pronašla 3 posla, i na sva tri se nije dugo zadržao. Sva tri puta je ostajao bez posla, ja sam u panici tražila rešenje, dok je on za to vreme spavao, igrao kladionicu ili gledao TV. Ponovo smo u situaciji kada on sedi kući (bebisiterku sam otpustila jer je on dobio otkaz na poslu pa sam ga "primorala" da on čuva dete, da barem tako smanjim troškove). Umorna sam od svega. Razočarana i tužna. Štitna žlezda mi je u međuvremenu teško obolela i od nje skoro ništa nije ostalo. Nerviranje mi je strogo zabranjeno. Plata mi je snižena. Seksualne odnose nemamo skoro nikako, jer sam ja odavno izgubila svaku želju za njim. U njemu više (koliko god da sam se trudila) ne vidim muškarca, već razmaženo i bezobrazno derište. Prema detetu je veoma dobar, pažljiv i odličan otac. Međutim, izgleda da to nije dovoljno za dalji ostanak u ovoj agoniji. Ja sam rešila da se razvedem i moja odluka je čvrsta. Ne znam kako, ali ću se potruditi da dete zaštitim od bilo kakvih negativnih posledica i da razvod obavim što je "tiše" moguće. Nadam se da on neće praviti probleme. On još uvek ne zna za moju odluku, misli da taktiziram i da "lupetam bezveze", kako on zna reći. Veoma sam tužna što će moj brak propasti. Ja sam u njega ušla iz ljubavi. Mislim da me muž iskorištava sve ovo vreme, da se svesno oslonio na mene i da ne oseća nikakvu odgovornost za svoje posledice niti za našu porodicu. Svađe, prepirke, vređanja i vika svakodnevna su slika u našoj kući. Zato mislim da je za dete mnogo bolje da se rastanemo. Naravno, volela bih kada bi on svakodnevno i u najvećoj mogućoj meri učestvovao u odgoju i vaspitanju deteta posle toga. Recite vi meni - kako vama sve ovo zvuči? Da li se ono što svi kažu na venčanju "u dobru i u zlu" uopšte može primeniti na naš slučaj, koji je od početka, izgleda, bio samo ovo drugo - "u zlu" (jer, kad je sve u redu, on se mene i ne seti, sa mnom ne deli ništa, nizašta me ne pita, a čim krene po zlu - vraća se meni po pomoć)? Da li delite moje mišljenje i šta je vaš savet u vezi sa odnosima njega i deteta posle razvoda? Da li sam ja negde pogrešila? Da li je moglo biti drugacije...

Anonimna

Vaš brak nije ono što ste očekivali. Koliko sam shvatila, ni veza sa njim pre braka nije bila idealna. Izgleda da ste očekivali da će se nešto promeniti u braku. Muškarci se retko menjaju u braku, bar ne kako žene to očekuju od njih. Vaša očekivanja u vezi braka s njim su bila nerealna. Bilo kako bilo, svojim postupcima vi ste njemu olakšali da ne brine za finansije. Ako ste uvek tu da rešite probleme u koje on upadne, on će to uvek očekivati i ponašati se neodgovorno. Brak zahteva odgovornost. Vi ste je prihvatili, ali on nije. Uloga majke i poslovne žene je sama po sebi teška, ako još pored toga imate i muža o kome trebate da se brinete više nego o detetu, onda je to jako naporno i normalno je da dovede do velikog nezadovoljstva. Sami ste rekli da se vaš muž ponaša kao derište, a vama treba muškarac, oslonac u životu. Da li je sve moralo tako da bude, ne vredi da se pitate. Vreme ne možete vratiti i učiniti stvari drugačijim, ali ste odgovorni za ono što tek sledi. Moje je mišljenje da alimentaciju zakonski svakako morate tražiti, dete je i njegova odgovornost, a ne samo vaša. Kako je njemu posle razvoda, da li ima dugove, probleme, to vas ne treba da zanima. Odnos sa njim posle razvoda ne treba da bude neprijateljski. Dete treba da viđa svog oca. Detetu su potrebna oba roditelja i ono ne treba da bude svedok vaših svađa i prepirki. Kada kažem da odnos ne treba da bude neprijateljski, ne znači da ste vi dužni da rešavate njegove probleme. Posle razvoda, on ostaje sam sa svojim problemima i moraće da preuzme odgovornost za svoj život. Vaš život je vaša odgovornost i učinite za sebe i svoje dete najbolje.

Aleksandra Stepanović, dipl. psiholog