Vaša pitanja

Detalji

Objavljeno 27 Jul 2009

Poštovani, molim Vas da mi objasnite zašto netko odbija razgovarati o sebi. Naime, moja supruga mi stalno ponavalja da neće da postavljam bilo kakva pitanja o njenoj ličnosti. Da li je to poremećaj, bolest? Unapred hvala.

Estoril

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 07 Jul 2009

Poštovanje. Ja stvarno ne znam odakle da počnem ni kako konkretno da postavim moje pitanje, ali znam da mi je teško i da više ovako ne mogu. Imam 25 godina i od kako znam za sebe živim u strahu pitajući se šta donosi novi dan. Otac me ne podnosi, za njega sam niko i ništa, čak mi je i u lice rekao da mu nisam dijete. Nikad mi ni jednu lijepu riječ nije uputio, a o zagrljaju da i ne pričam. Sve što sam dobila bili su šamari i uvrede, neprespavane noći i lice svo u modricama. Ali, nije takav samo prema meni takav je i prema mami. Za njega niko nije dobar, jedino on je najpametniji, jedino on sve zna. Ja nikad nisam bila problematično dijete, šta više uvijek sam bila mirna i povučena, odličan učenik, sad sam apsolvent ekonomije, znači nije bilo nikakvog razloga za takvo njegovo ponašanje. Ja sam se uvijek pitala pa i sada se pitam zašto, da li sam ja kriva, da li sam nešto uradila, ali jednostavno ne znam. U srednjoj školi sam se počela zabavljati sa jednim momkom. Kad je moj otac za to saznao zabranio mi je sve. I dan danas mi ne da uveče izlaziti u grad. Natjerao me je da prekinem sa njim, ja sam to i uradila, kasnije sam se počela zabavljat sa drugim i opet isto, ali ovog puta nisam mogla raskinut vezu, previše mi je bilo stalo, samo sam se pravila da sam to uradila, jer sam prvi put u životu osjetila da me neko voli i da je nekom stalo do mene. Nedugo zatim, sasvim slučajno, sam saznala da moj otac ima ljubavnicu i da je to ni manje ni više nego ujna od mog momka. Ali, ni tada nisam mogla raskinuti sa njim. Mi smo i dan danas zajedno, viđamo se tajno, meni je do njega stalo i volim ga, on voli mene, razumije me, daje mi podršku u svemu, zapravo je jedina osoba koja je uz mene bila uvijek, u svakoj situaciji, u svako doba bez obzira na sve. Ali, ono što meni smeta i što me muči jeste moje ponašanje prema njemu. Ne uvijek, ali dođe mi period kad ga onako bez veze bez ikakvog razloga napadam mislim verbalno, sumnjam u sve ono što radi, što govori, pošaljem mu poruku u pola noći da je kraj, da ne mogu više. Poslije mi bude krivo i žao jer tako mučim i sebe i njega. I sad ja vas molim ako možete da mi kažete zbog čega ovakvo moje ponašanje prema njemu i šta da radim da to izbjegnem jer ja koliko god se trudila ne mogu da shvatim.

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 06 Jul 2009

Molim vas da mi pomognete jer ja sebi ne mogu. Već možda nekih mesec dana me muči depresija bez razloga. Imam loš pogled na sve i time sebi stvaram probleme tamo gde ih nema. Uvek sam važila za otvorenu i komunikativnu osobu koja se ničeg ne plaši, a sad baš obrnuto. Ne volim izlaske, skupove, gužve, nova poznanstva, pogotovo jer se plašim da ću biti ismejana ili odbijena. Nikad nisam ni jednom dečku prišla upravo iz istog razloga. Nikad nisam rekla VOLIM TE jer ja to retko čujem da meni neko kaže. Često noću plačem i od suza ne mogu da spavam. Neretko sam besna i imam neodoljivu želju da se na nekog izvičem, očigledno jer mi nešto smeta i jer sam nečim nezadovoljna, a ne znam ni sama gde leži problem. Plašim se kakva ću biti za nekih 25 godina ako sam sad sa 15 ovakva. Jel možete vi to sa psihološke tačke gledišta da vidite u čemu je problem i kako da pomognem sebi.

Marina

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 04 Jul 2009

Pozdrav! Da li možda znate o čemu je reč, uvek mi dolaze neželjene misli. Kada neću o nekome da razmišljam, njegov lik se pojavljuje. To su ljudi sa kojima se družim ili koje vidim na ulici. Isto kada ručam dolaze mi ružne misli, npr. kako je nekom prvalj nos itd. Kada idem na spavanje isto, dolaze mi likovi o kojima ne želim da mislim. Ako nekoga vidim par puta na ulici, a da je malo "lepši" npr. neka devojka, lako ću joj zaboraviti izgled lica, a da je neka ružnija bila, nje bih se više sećao. Možda je posledica neželjenih misli neka trauma? Hvala.

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 02 Jul 2009

Trenutno se razvodim od supruge. Zaljubio sam se i zavoleo devojku koja ima dečka, a uporedo se viđala sa mnom. Redovno smo se viđali i dopisivali svaki dan. Nije bilo dana da je nisam pozvao ili poslao poruku. To je trajalo oko pet meseci. Od tih pet meseci zadnjih jedan ipo se pretvorio u haos jer sam počeo da insistiram na mom statusu. Nisam imao više živaca zbog njenog ponašanja. Uvek je kasnila na sastanke. Dolazila bi sa nekim izgovorom da žuri ili bi došla sa drugaricom, onda bi kašnjenje spalo na nju ili učenje. Slala mi je poruke da sam divan, sladak da joj se sviđam, nedostajem i da me voli. Prema njoj sam od početka bio iskren i rekao joj da sam zaljubljen i da je volim. Njen dečko mi nije smetao u početku, kao ni njoj. Mislio sam da je ovo između nas ono pravo, neka vrsta platonske ljubavi koju sam stvarno i osećao. Mislio sam dobiću i ja malo ljubavi, nežnosti... a, nažalost dobio sam samo par poljubaca za sve te dane uz njene izgovore kako ćemo biti zajedno, ali kad dođe vreme za to. Ja je volim, on je ima u svakom pogledu. Sve je manje odgovarala na poruke i u tih zadnjih mesec ipo dana nismo se ni viđali. Zvao sam je i izjavljivao joj ljubav, slao mnoštvo poruka na koje je jedva i odgovarala da bih kasnije izjavljivao da ona i nije baš tako dobra jer se ponašala prema meni kao prema kuniću...da je prevrtljiva, lažljiva, bezobrazna. To su najružnije stvari koje sam joj izgovorio. Ali, već sutra ujutru sam se izvinjavao porukom rekavši da sam bio pijan itd. Nije htela ni da me čuje ni da me vidi niti da odgovori. Nakon izvesnog vremena, posle mnogo poruka izvinjenja, prihvatila je i opet smo se dopisivali i čuli. Medjutim, nikako da se vidimo. Kada sam je pitao jel joj značim i ja nešto u životu odgovorila je: "Opet počinješ, nemam više živaca da objašnjavam" jer mi je sto puta rekla da joj je stalo. U trenutku tog odgovora krenula je kod dečka, a ja opet sam. E, onda mi je puko film rekavši joj da je osoba slabog karaktera, da ima 25 godina i da ne zna šta hoće od života i da više neću da budem na stand by-u. Mislim da sam je dotaknuo tim rečima. Ali, koliko je volim, pozvao sam je već sutra. Sada je prvi put bila gruba i rekla: "Šta me zoveš više, pusti me na miru". Da mi je to rekla ranije ili slično tome, ja je ne bih ni smarao, ne bih ništa hteo. To što sam čuo me je zabolelo. Ali, želeo sam još da se raspravljam i da se na na neki način bar ispraznim do kraja pa sam joj poslao poruku da se javi na pet minuta da završimo razgovor jednom za svagda i da posle ne moramo ni da se javljamo jedno drugom. Javila se i kada god bih je nešto pitao ili dovršio rečenicu, odgovarala bi mi kontrolisano i kulturno "laku noć". Nisam imao mira tako da sam već posle par dana pozvao i njenog dečka rakavši mu istinu, a i nju sam obavestio o tome. Saslušao me je i kao da mi je bio zahvalan što sam mu to rekao. Bilo mi je nekao i krivo i drago i žao jer sam je tim postupkom zauvek odbacio od sebe. Nakon toga sam je video dok je sedela sa društvom, nije mi se javila i bilo mi je krivo. Kada sam je nazvao i rekao da je mogla samo da se javi, odgovorila mi je da je ne zovem više. Nakon toga sam joj poslao još nekoliko poruka u kojima sam naveo da je volim i dalje bez obzira kakva je bila prema meni. Ona ne odgovara niti će, a ja ne mogu bez nje. Stalno mislim o njoj, a ovo je prvi ceo dan da je nisam ni pozvao ni da joj nisam poslao poruku. Sad slavi sigurno, a ja trpim. Eto, to je moj ogroman problem. Hvala.

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 30 Jun 2009

Imala sam tranzitnu psihozu. Osim što znam da je to psihoza u prolazu, imate li više informacija o tome? Dijagnoza je F-23. Pila sam Rissar i Lorezepam od 2,5 mg. Niko vam ništa ne govori, daju vam lekove i to je to.

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 28 Jun 2009

Poštovani, imam 32 godine. U braku sam sa osobom koja ima 29 godina. U "zajednici" smo od 04.10.2008. godine. Problem je u tome što ona nikada nije kući. Od kako smo se uzeli, ona se vratila roditeljima, sa raznim izgovorima: ili je u pitanju posao, ili novac, ili škola, ne može da uči kod nas u stanu, ili je u pitanju nešto drugo. Od primanja imamo samo moju platu, a ona ne želi ni da traži posao. Kad je molim da se vrati, ona mi odgovara da čekam i dalje. Šta da radim? Unapred hvala.

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 25 Jun 2009

Poštovani, drago mi je da ovako nešto postoji i nadam se da ćete mi bar malo pomoći. Svesna sam da imam psiholoških problema, ali ne znam kako da ih se rešim. Prošle godine sam išla kod psihologa, ali samo na par razgovora jer nisam mogla više da plaćam privatno, a u našim državnim službama samo ti kažu "dobro ti je, nije to ništa", tako da se vrtim u krug, a psihički mi je sve gore i gore. Naime, pre desetak godina sam počela sa opsesivno-kompulzivnim radnjama i one su se sve vremenom sve više razvijale. Sve to me užasno opterećuje, neke sam uspela da otklonim, ali ima ih jos dosta. Osim toga, opsedaju me kojekakve glupave misli, paranoje koje mi ne daju da normalno funkcionišem. Prosto mi je neverovatno da u mom mozgu ne može da se pojavi nijedna lepa misao. Kad pomislim na budućnost ne vidim ništa lepo i onda me uhvati panika, počnem da se tresem, sulude misli postaju sve gore i gore i upadam u stanje iz kog ne znam kako da se izvučem. Pokušavala sam sa čajevima za smirenje koji su mi samo malo pomogli u početku, čak sam pila i Persen, ali ne redovno, a sada pijem neke tablete Yang eliksir koje su isto za smirenje, ali nema neke vajde. Mene zanima da li postoji bilo kakav način da se vratim u normalu, i ako mislite da ima, molim Vas da mi odgovorite ako sam se obratila na pravu adresu. Zaista mi je hitno potrebna pomoć jer se bojim da totalno ne poludim. Unapred zahvalna.

Biljana

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 21 Maj 2009

Imam jedan veliki problem i uz sve pokušaje nisam uspela da ga rešim, a jako mi je stalo. Imam dvoje dece, sina 2 i po godine i ćerku od 5 meseci. Živim sa suprugom u lepom braku. Moj problem je vezan za starije dete, dečaka. Naime, pokušaću da objasnim njegovo ponašanje i odmah da napomenem da sigurno nije ljubomora na sestru jer je on prosto obožava. U zadnja 2-3 meseca počeo je čudno da se ponaša. Dosad je bio, koliko može biti, za dete tog uzrasta jako lepo vaspitan. Zaista se trudim da ga pravilno usmeravam, voli pesmice, voli decu...dani su mu zaista ispunjeni pogotovu sada kada je krenulo lepo vreme. U kući provedemo samo vreme popodnevnog odmora. Ali, on je evo, da se tako izrazim, postao nekako živčan, nestrpljiv, razmažen. Uvek je bio jako, jako aktivno dete, ali nikada nisam doživela od njega da počne da se baca zato što nešto ne sme ili ne može ili da toliko plače da se suprug i ja plašimo pa mu popustimo. Jedan primer koji se desio pred spavanje. Tražio je od tate da mu napravi sok, on je to i uradio, međutim sin počinje histerično da plače i da traži da mu se sipa još vode, a nije ni probao sok, a pritom je časa puna. Moj suprug ipak doda još vode, međutim sin iznerviran još od malopre uzima času i baca. Ne mogu da verujem da se tako ponaša. To je samo deo u nizu izliva njegove histerije. Pokušala sam sa njim da razgovaram. Dobio je batina i batina, ali ne pomaže. Kad ga izudaram on toliko plače da se ja plašim da ne doživi stres, viče mi "uzmi me, uzmi me" i mogu ga ubiti neće odustati dok ga ne uzmem. Nikada nije takav bio, nemam više živaca, u zadnje vreme to je sve više i više. Molim vas da mi pomognete jer ni suprug ni ja ne znamo kako sa njim da postupamo, očajna sam zaista, volim ga kao oko svoje, a ne znam kako da se postavim. Batine, ignorisanje, ucena, grdnja, razgovor sve smo pokusali.

Mirjana

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 14 Maj 2009

Rođena sam u jednoj zemlji, nakon 4 godine provedene u njoj, preselila sam se u drugu koja je u to vrijeme bila zahvaćena ratom. Bila sam jako krupna osoba, volim da jedem, djeca su me zbog toga i zadirkivala u osnovnoj školi. Mijesto u kome sam živela bilo je jako malo, imala sam par simpatija iz inostranstva tako da sam jedva čekala ljeto da dođu, da ih vidim. Sa 17 godina ponovo preseljenje u novu državu sa svojim roditeljima. Kako je vrijeme odmicalo, sa otprilike 21 godinu sam se toliko zaljubila u jednog momka, to je bila ljubav na prvi pogled, upoznali smo se na izložbi pasa. On je živeo u jednom, a ja u drugom gradu. Posle par dana šetala sam svog ljubimca i moja simpatija je baš tada naišla. Od tada su počela moja maštanja, da živim sa njim, da sam mu rodila dijete, da živimo u braku, ali taj naš brak bio je horor film, počela sam non-stop da ga sanjam, da nas sanjam skupa. Sada ga se bojim i vidjeti jer ne znam kako da odreagiram u tom trenutku. Moji roditelji mi govore da ga zauvijek zaboravim.

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 24 Mart 2009

Kako da pomognem bratu? Ima 16 godina, ide u Gimnaziju, vrlo dobar je đak. Ponaša se detinjasto. Gricka nokte, oponaša neke gluposti, mazi se dok govori. Ponekad kada ima mnogo da uči ili neki pritisak, ima tikove (povlači vilicu i nos). Veoma je lenj i ne možemo da mu pomognemo da sedne da uči. Krajnje je dekoncetrisan. Nepodnošljiv je, bar u odnosu sa mnom, stalno nešto zapitkuje i ometa me dok učim. Pokušava da izbegne odgovornost. Odnosi u porodici su veoma dobri, može se reći i odlični. Finansijska situacija jeste loša, ali se trudimo da nesdostatak novca zamenimo pozitivnom energijom. Niko u porodici nema nikakvih poroka, ne pije, ne puši... Svi se trudimo da nam bude što bolje i jedni druge uzajamno pomažemo. Kako da ga motivišem?

Jovana

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 06 Februar 2009

Zamolio bih vas da mi preporučite neku literaturu iz oblasti psihologije ličnosti i ljudskih osobina. Interesuje me detaljan opis osobina ličnosti. Čitao sam na internetu dosta o tome, ali nisam uspeo da pronađem dovoljno informacija jer još uvek ne mogu da razlučim da li sam introvertna ili ekstovertna ličnost, a boga mi ni ostale, od Big Five faktora, mi nisu jasni tj. nisam siguran gde tačno na skali pripadam. Iako sam radio gomilu testova na internetu, znam da oni nisu baš najpouzdaniji i njihovi rezultati mi se ne čine istiniti. Sve knjige na tu temu koje mogu da se nađu po  našim knjižarama mi deluju previše stručno i nije im fokus da nekog laika uvedu u tematiku, već se bave nekim metodološkim i teoretskim razlikama. Npr:

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 29 Januar 2009

Dokle treba da idem kad mi devojka koja mi se sviđa ne uzvraća osećanja?

Niky

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 28 Januar 2009

Da li da verujem u bibliju ili horoskop i slično ili pak samo u ono što ja lično smatram da je ispravno?

Niky

Pročitaj više …

Detalji

Objavljeno 27 Januar 2009

Nemam puno prijatelja, nekad mi nedostaje društvo, a više volim da sam sam. Ista stvar je i sa poslom, ne radim puno, nekad mi je dosadno što ništa ne radim, nekad posla preko glave. Ista stvar i sa devojkama, ne volim da sam non-stop s devojkom iz dana u dan  tako da preterano i ne tražim devojku. Mislim da je ovo najgori period u životu kada niti radim niti idem u školu tako da ne znam sta ću, dođe mi da priđem nekom na ulici, u parku da ga pitam nešto kako bi pokrenuo ukočeni točak događaja u mom životu. Motam se po nekim sajtovima za upoznavanje, ali slaba vajda. Završio sam Muzičku akademiju i radim kao profesor muzičkog i zadovoljan sam poslom. Međutim, kada sam trebao da upišem srednju, ja nisam znao šta želim da budem nego sam na savet/nagovor oca pošao u Muzičku jer sam imao nižu i materija mi je bila poznata. Smatram da imam i druge kvalitete pa me zanima kako bi mogao da ih bolje upotrebim. Volim da sam u pokretu i želeo bi da radim neki posao što ne može svako. Završio sam fakultet zato što sam odgovoran i znam da moram da imam što bolje obrazovanje jer mora od nečeg da se živi! Volim da sam u pokretu, ali više volim da uživam i da se ne zamaram tako da mi se ovaj posao čini odličnim (još uvek nemam puno radno vreme). Volim tehniku, strane jezike, psihologiju, sitne stvari-manuelne sposobnosti, sve što ima veze s glasom i imitacijom, brojeve, memoriju, alternativnu medicinu i sve što je "s one strane". Imam viziju da bi mi odgovarao neki terenski posao kad idem negde, obavim nešto i vratim se, ili idem dalje, a ne klasičan posao svaki dan na istom radnom mestu. Ne mogu da se pronađem u svom gradu, ne znam šta da radim, kako da ispunim vreme. Čini mi se da kad završim školu kao da se život završava. Svi su se povukli u sebe, a ovi drugi koji izlaze, na ta mesta mi se ne ide, ništa se ne dešava...razmišljao sam ranije da se odselim, pa onda rekoh sebi nije loše ovde, pa sad opet o tome razmišljam. Da li da tražim devojku i bilo koji posao ili da nastavim ovako, ne znam? Ja mislim da sačekam još "malo", pa da onda odlučim. Nadam se da sam jasno opisao moju nedoumicu.

Unapred zahvalan, veliki podržavalac psihologije, Niiky

Pročitaj više …