Sve veći broj ljudi, naročito mladih, odlazi u veće gradove ili napušta državu tragajući za boljim uslovima studija i života. Studenti iz unutrašnjosti često imaju dilemu – Ostati u rodnom kraju sa bližnjima i preživljavati ili otići u velegrad i postati NEKO. Oni odvažniji i hrabriji se upute na granice države, pa istu napuste. U potrazi za boljim životom i statusom, vrlo brzo postaju upravo ono što su želeli – neko, samo jedan od mnogih, jedan koji nije ,,naš”. Ili ipak ne? Šta se događa sa ljudima koji odu iz svog rodnog grada ili države?
Kada je reč o omladini, psiholog Dragana Stanković smatra da postoje dva tipa studenata/mladih koji dolaze u veliki grad – oni koji odlaze po znanje i zvanje i oni koji beže iz sela u grad po titulu građanina, Beograđanina, Novosađanina itd.
,,Još u 4. razredu srednje škole, a i ranije, deca iz provincije maštaju da što pre završe srednju školu i krenu dalje u veći grad misleći da je tamo bolje i da će se lakše snaći nego kod kuće. Nekima to i uspe, odu i završe studije, a onda se okrenu struci i zadrže modele ponašanja koji su sasvim na mestu za okolinu, pogotovo ako se radi o malom mestu. Ali, neki odu samo kako bi se u tom periodu života, adolescenciji, pohvalili kako više nisu u svom malom gradu, selu, kako su uspeli da upišu željeni fakultet u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i jednostavno krenu da formiraju neki novi model ponašanja koji izgleda čudno ljudima iz okoline. Odjednom promene govor, društvo, navike i, kad se vrate kući, kao da nisu kod kuće”, smatra psiholog i vlasnik web portala Psihologijaonline.com, dr Stanković.
Ako ne uspeju da ostvare svoje snove ni u velikom gradu, vrlo brzo će se mnogi od građana Srbije naći na državnoj granici, na putu ka boljem i lepšem. A kada se vrate…
,,Za njih strane zemlje postanu mesto kome pripadaju, a zašto? Zato što tamo mogu sve da priušte kako sebi tako i porodici, ukoliko se cela porodica odlučila na preseljenje. Ti ljudi prihvataju neke nove standarde, načine ponašanja, običaje i poistovećuju se sa ljudima sa kojima su, i kad se vrate u svoju domovinu, nju doživljavaju kao nešto strano. To je tzv. ,,Fenomen aviona” kad su ljudi srećni samo u avionu dok putuju, kad slete u svoju zemlju osećaju se kao stranci i jedva čekaju povratni let ka zemlji u kojoj su našli svoje novo utočište”, zaključuje dr Stanković.
Još uvek ostaju pitanja: Ko smo to ,,mi”, a ko ,,oni”? Čiji postaju ljudi kada prestanu da budu ,,naši”? Možda je samo stvar u balkanskom mentalitetu – Ako nisi sa nama, protiv nas si!
Intervju vodila Katarina Tomović
Comments powered by CComment