Za početak, postoji mit da dete može biti „pravi“ sociopata. Bez sumnje, mnogi pojedinci kod kojih postoji antisocijalni poremećaj ličnosti, su pokazivali problematično ponašanje i tokom detinjstva, uključujući i podmetanje vatre i druga delikventna ponašanja. Ipak, deca tokom ranijih godina života se još uvek razvijaju kognitivno i emotivno da bi se mogao dijagnostifikovati antisocijalni poremećaj ličnosti. Ovo je dobra vest, jer to znači da se deca još uvek mogu usmeriti u pravom smeru i da su otvorena za pozitivne promene u svom ponašanju.
Sa druge strane, adolescenti su druga priča. Kad tinejdžer ispoljava sociopatsko ponašanje, postoji veliki razlog za zabrinutost – i roditelji te dece s pravom treba da brinu. Iako se antisocijalni poremećaj ličnosti dijagnostifikuje pojedincima uzrasta 18 i više godina, mnogi tinejdžeri koji ispoljavaju sociopatsko ponašanje na kraju dobiju dijagnozu ovog poremećaja. Procenjuje se da između 25-40% dece sa nekim oblikom poremećaja ponašanja razviju antisocijalni poremećaj ličnosti kao odrasli.
Deca mogu da imaju poremećaj ponašanja, ne i antisocijalni poremećaj ličnosti
Dok su još uvek tinejdžeri, deci sa sociopatskim ponašanjem se dijagnostifikuje poremećaj ponašanja. Da bi dobilo ovu dijagnozu, dete mora da ispuni tri ili više kriterijuma u poslednja 3 meseca, a jedan od kriterijuma mora biti prisutan 6 meseci. Kriterijumi obuhvataju četiri različite oblasti funkcionisanja, gde svaka oblast obuhvata specifična ponašanja na koja se obraća pažnja. Četiri oblasti ponašanja uključuju agresiju prema ljudima i životinjama (npr. često maltretira, preti ili zastrašuje druge; fizički je okrutan prema ljudima; fizički je okrutan prema životinjama), uništavanje imovine (npr. podmetanje požara ili uništavanje stvari), prevere ili krađe (npr. obijanje nečije kuće, zgrade, automobila, krađa vrednijih stvari) i ozbiljna kršenja pravila (npr. često ostaje van kuće tokom noći i pored zabrane roditelja, počevši od uzrasta pre 13 godina, pobegao je od kuće preko noći bar dva puta, često zabušava u školi, počevši od uzrasta pre 13 godina).
Čitajući ovu listu iznad, jasno je zašto roditelji tinejdžera sa problematičnim ponašanjem treba da brinu kako će se njihovo dete snaći kada postane samostalno, daleko od moralnog kodeksa i ograničenja ponašanja koje nameću roditelji.
Istraživanja u vezi adolescenata sa sociopatskim osobinama
Nedavna istraživanja pokazuju da su sociopatske osobine, za one koji ih pokazuju, prilično konstantne tokom kritičnih adolescentnih godina. Tokom 2013. je završeno jedno istraživanje gde je praćeno 1068 mladih završnih razreda osnovne škole u periodu od četiri godine. Psihopatske osobine su izražavane putem popisa psihopatskih osobina mladih, samoizveštajni način merenja stvoren je da se zabeleže psihopatske osobine kod mladih uzrasta 12 godina i starije. Kao što se i predviđalo, većina adolescenata je pokazivalo nizak ili umereni nivo psihopatskih osobina koje su se smanjivale tokom godina. Za malu grupu mladih, ipak, ove karakteristike su ostale visoke i stabilne tokom perioda trajanja istraživanja.
Kada bi roditelji najviše trebali da brinu o potencijalno sociopatskim trajektorijama budućnosti svoga deteta? Prema novijem istraživanju, prvo hapšenje je presudno. Delisi i kolege su utvrdili da prvo hapšenje maloletnika i njegov kontakt sa policijom predstavljaju najjači indikator budućih problema. Istraživanje je obuhvatalo 252 deteta smeštena u popravnim domovima za maloletnike, a rezultati služe kao važan podsetnik o tome koliko su ozbiljni u prekršajima neki od tih adolescenata (uzrasta 14-18 godina). Počinioci su u proseku izvršili 15 delikventnih dela prethodne godine, što je zasigurno učinilo da porodice tih tinejdžera ozbiljno pate zbog toga.
Iako je jako stresno imati sociopatsko dete, đaka ili komšiju, roditelji te dece moraju da se trude oko takve dece više nego ikad – i vreme koje provedu sa njima može biti najbolji lek. Sa druge strane, istraživanja pokazuju da gledanje televizije nije rešenje. Robertson i kolege (2013) su utvrdili da deca i adolescenti koji dugo gledaju televiziju češće manifestuju antisocijalno i kriminalno ponašanje kada odrastu. Istraživanje je pratilo grupu od približno 1000 dece. Svake dve godine u uzrastu od 5 do 15 godina, deca su upitana koliko gledaju televiziju. Rezultati su zabrinjavajući – rizik dobijanja krivične presude do perioda ranog odraslog doba je uvećan za 30% sa svakim satom koji deca provedu gledajući televiziju, u proseku. Možda još važnije što je istraživanje pokazalo je da više gledanje televizije u detinjstvu povezano sa agresivnim karakteristikama ličnosti u odraslom dobu, kao i sa pojačanom tendencijom manifestacije negativnih emocija kao i pojačan rizik od antisocijalnog poremećaja ličnosti. Zanimljivo je, takođe, da je istraživanje pokazalo da veza između gledanja televizije i antisocijalnog ponašanja nije narušena socijalno-ekonomskim statusom, agresivnim ili antisocijalnim ponašanjem u ranom detinjstvu ili roditeljskim faktorima. Drugim rečima, gledanje televizije je ono što pravi razliku.
Ovo istraživanje koje povezuje prekomerno gledanje televizije sa antisocijalnim ponašanjem je uznemirujuće, zasigurno, ali takođe ima dosta smisla – jedno od osnovnih obeležja sociopatije je nemogućnost da se održi blizak i harmoničan odnos i da se oseća odgovornost i pokajanje kada se uradi nešto čime se drugome povrede osećanja. Kao dodatak, kada se dete sa sociopatskim predispozicijama ostavi da satima gleda televiziju ili igra video igre, primarni odnos koji ono stvara je sa likovima na ekranu. Ako roditelji mogu da provode što više vremena sa ovim adolescentima, to može da pomogne detetu da nauči da se više investira i osloni na druge, umesto da ih vidi druge kao objekte koji će ih usporiti ili sprećiti na njihovom putu ka ostvarenju svojih ciljeva.
Druga istraživanja ukazuju na to da nije cilj da se adolescenti koji pokazuju sociopatsko ponašanje samo jednostavno okupiraju nečim, posebno ako oni ne idu u školu, već samo rade negde. Monahan i kolege (2012) proučavali su 1350 ozbiljnih maloletnih prestupnika koji su imali od 14 do 17 godina na početku istraživanja. Neki od rezultata istraživanja nisu iznenađujući – redovan odlazak u školu bez dodatnog rada povezuje se sa najnižim nivoom antisocijalnog ponašanja, intenzivno zaposleni (20 i više sati nedeljno) su povezani sa smanjenim nivoom antisocijalnog ponašanja, ali samo za one koji su pored toga pohađali redovno i školu. Kritična grupa su bili mladi koji su radili prekovremeno i nisu redovno pohađali školu, za njih se vezuje najveći rizik za antisocijalno ponašanje, a prate ih mladi koji su radili prekovremeno i nisu išli u školu uopšte.
Veza između posla i nepohađanja škole pokazuje koliko je škola važna u životu deteta sa sociopatskim tendencijama. U suštini, tu nije toliko ključno stručno zvanje koje se stiče, već psihološki osećaj postojanja nade – osećaj da nešto veće i bolje očekuje dete u budućnosti. U školi, na primer, nastavnici i drugi autoriteti stalno propovedaju šta decu očekuje (npr. dobre ocene da bi se upisao dobar fakultet, bavljenje sportom da se dobije neka posebna sipendija itd.) Ako dete samostalno krene da zarađuje tako rano, ko će da mu kaže o pozitivnim stvarima koje ga očekuju. Plus, to su poslovi koji uglavnom nisu mnogo plaćeni i nisu intelektualno stimulativni. Ovo istraživanje je važno jer pokazuje da deca sa sociopatskim tendencijama ne treba da samo rade, ona se moraju integrisati u školsko okruženje, kako bi mogla da ostvare koristi od komunalnog osećaja nade i impulsa – da se ne osećaju odvojeno od svojih „normalnih“ vršnjaka.
Šta roditelji mogu da urade?
Osim onoga što je očigledno, a to je da posvete dosta pažnje i vremena adolescentu, šta mogu roditelji da urade ako primete neke sociopatske karakteritike?
Tretman za poremećaj ponašanja, potrencijalno sociopatskog adolescenta treba da obuhvata nekoliko različitih komponenti. Individualna terapija koja se fokusira na razvoj kontrole impulsa, veštine emotivne regulacije i empatiju je ključna, mada ne i dovoljna da osigura pozitivnu promenu. Pored toga, značajna je i grupna terapija sa drugim adolescentima, kako bi se poboljšale socijalne veštine. Konačno, mnogi od ovih adolescenata mogu da imaju koristi i od terapije medikamentima. Postoji širok spektar lekova koji mogu da pomognu pojedincima čiji impulsi ih dovode od 0 do 60 za sekund, da se smire i uspore. Zakažite posetu psihijatru ili lekaru opšte prakse kako bi se otpočelo sa psihijatrijskom evaluacijom i razgovaralo o mogućim lekovima koji bi mogli da se koriste.
Na kraju, potrebna je mešavina strukture, ljubavi i vremena koja će sprečiti da sociopatski adolescent postane „pravi“ sociopata. Iako je važno da se adolescentu pomogne da poboljša svoje odnose sa drugima, takođe je važno naučiti ga da voli i ceni sebe. Jedan od najboljih načina da se to uradi je da se pomogne u jačanju njegovog samopouzdanja i to tako što će roditelji da usmere svoje napore da pomognu adolescentu da razvije one veštine za koje ga drugi hvaliti. Na primer, ako mislite da Marko, zabušant počinje da stvara nevolje? Ako, on, na primer, igra dobro košarku, uradite sve što možete da ga ubacite u tim i ne odustajte dok on ne postane angažovan u pozitivnoj aktivnosti. Što više on počne da oseća da drugi primećuju njegove veštine, to će manje osećati potrebu da se oslanja na ilegalna i manipulativna sredstva da dobije ono što želi i učini da se oseća dobro.
Naterati i prosečnog tinejdžera da nešto uradi je nezgodno, kako onda motivisati potencijalno sociopatskog adolescenta? Roditelji moraju da otkriju koje pozitivne stvari i aktivnosti zanimaju adolescenta najviše i da ga stalno ohrabruju da se time bavi. Ukoliko to ne pomaže, koristite jednostavno skretanje pažnje i uvodite interesovanje u adolescentov život. Roditelji treba da rade na tome da adolescent stekne utisak da su oni na njegovoj strani i da izbegavaju ljutnju i kažnjavanje kao načine kontrole, to samo pojačava bes. Pozitivne emocije i ohrabrivanje obično imaju bolje dejstvo na adolescente nego ljutnja, postavljanje granica i oštro kažnjavanje.
Deo vremena koji provedete sa adolescentom može da čini rad ka ostvarenju zajedničkog cilja sto će doprineti poboljšanju vašeg odnosa. Iako može da se javi otpor kod adolescenta, tu roditelji treba da ga putem ohrabrivanja i pohvala navedu da se priključi. Na primer: „Potrebna mi je tvoja pomoć na pola sata, da mi pomogneš da okrečimo zid u hodniku. Ako mi pomogneš, pokazaću ti svoju zahvalnost nudeći da...“
Čak i kod najotpornijih adolescenata sa sociopatskim odlikama postoji prostor da se do njih emotivno dopre, iako to zahteva od roditelja jedan drugačiji pristup prema detetu, pristup pozitivnog roditeljstva. Za roditelje, bavljenje ovom vrstom adolescenata može biti jako frustrirajuće - čak zastrašujuće, tako da ako su autentični u svojim emocionalnim reakcijama na njegovo ponašanje, oni često kažu ili urade nešto što može potpuno da prekine vezu koju i dalje imaju sa detetom. Ovi roditelji baveći se svakodnevno datom situacijom, često dođu u iskušenje da detetu saopšte sirovu, neupakovanu istinu u vidu: „Ti si tako nezahvalan i učinio si moj život živim košmarom!“. Međutim, roditelji sociopatskog adolescenta moraju da nađu način da se suzdrže i pronađu put ka pozitivnom roditeljstvu, šaljući poruku detetu da je voljeno i cenjeno uprkos problematičnom ponašanju.
Tokom epizoda sukoba (npr. adolescent ima „nervni slom“ i upućuje bujicu psovki ka vama, roditelju), pokušajte da – kada je to moguće – prekinete interakciju uz zadržavanje veze. Na primer, pre nego dete izjuri iz kuće u besu, presretnite ga na izlazu i sa toplim kontaktom očima kažite: „Vidimo se kasnije, dušo!“. Ključ je da zadržite najbolju moguću vezu i da podsetite adolescenta da je voljen uprkos problematičnom ponašanju. Ovom adolescentu je potrebna stalna poruka: „Volim te!“, kako bi se obuzdao i kako bi primetio da je primećen, cenjen i vrednovan.
Pored toga, roditelji sociopatske dece treba da razmotre da se angažuju na neki način u detetovoj školi. To može da ima više implikacija, uključujući to da se pokaže detetu da je roditelj zaista posvećen, kao i da roditelji imaju više mogućnosti da poboljšaju odnos sa školskim osobljem.
Konačno, roditelji ovakve dece treba da imaju i skoro beskonačnu socijalnu podršku. Takođe, da se povežu sa institucijama i organizacijama koje pomažu deci sa mentalnim bolestima, da posećuju grupne sastanke za podršku, jer niko ne razume patnju ovih roditelja kao drugi roditelji dece koja imaju psihičke probleme.
Comments powered by CComment