To se najviše ogleda u neprihvatanju dece sa smetnjama u razvoju, nespremnosti nastavnika za rad sa njima, ali i u nedostatku stručne literature i didaktičkih sredstava. Deci sa smetnjama u razvoju potrebno je posvetiti mnogo pažnje, a problem je u tome što je jedan učitelj zadužen za 30 dece. Kako vreme odmiče u sprovođenju inkluzije po školama, tako se smanjuju i predrasude, ali i dalje sporo.
Prošlo je deset godina od uvođenja inkluzije u srpske škole. Iako je pomerila stvari nabolje, i dalje postoje predrasude i prepreke s kojima se suočavaju roditelji dece sa smetnjama u razvoju.
- Kao školski psiholog i član interresorne komisije koja donosi rešenja za inkluzivno obrazovanje, mogu da kažem da problemi i predrasude i dalje postoje, ali u manjoj meri nego ranije. To su neprihvatanje dece sa smetnjama u razvoju, ponekad nespremnost nastavnika za taj oblik rada, manjak stručne literature, didaktičkih sredstava i asistivne tehnologije - kaže Dragana Stanković, školski psiholog.
Naša sagovornica ističe da praksa pokazuje da je nastavnicima i školama i dalje neophodna stalna podrška u inkluzivnoj nastavi.
- Deci sa smetnjama u razvoju potrebno je posvetiti mnogo pažnje, a problem je u tome što je jedan učitelj zadužen za veći broj dece. Nekada je nemoguće za 45 minuta savladati i redovan program nastave, a kamoli prilagođeni i izmenjeni - objašnjava Stankovićeva.
I Valentina Zavišić, defektolog i programska koordinatorka Inicijative za inkluziju "Veliki Mali", kaže da je inkluzija dala rezultate.
- Inkluzija nije hir, nije moda, ona je pitanje osnovnih ljudskih prava. I dalje imamo predrasude da osobe koje dolaze iz siromašnog okruženja ili imaju disleksiju i autizam treba da imaju posebne udžbenike i škole. Ja ne verujem u to i sva deca su naša deca - ističe Zavišićeva.
Ona pojašnjava da su je na fakultetu tokom studija učili da osobe s Daunovim sindromom ne mogu da se opismene, da osobe sa cerebralnom paralizom ne mogu da govore, da osobe s autizmom nemaju emocije... Praksa iz Inicijative "VelikiMali" i mnogih drugih organizacija pokazala je da to nije tačno.
- Bilo je uvreženo mišljenje da su osobe s invaliditetom agresivne. A mi smo kao društvo, koje je izolovalo drugačije od nas, videli kod njih agresiju kao osobinu, a ne kao posledicu izolacije - naglašava Zavišićeva.
Moj drugar ima Dauna
Mnoga zdravorazvojna deca tek u školi prvi put dođu u kontakt s drugarom koji, na primer ima autizam ili Daunov sindrom. Zato je na roditeljima da ih pipreme i razgovaraju s njima.
- Vršnjačka podrška je od neprocenjive važnosti za prihvatanje, uključenost i učenje svakog deteta, a posebno dece iz osetljivih društvenih grupa. Uz nastavni kadar, roditelji su značajni partneri i deci stalno treba da pričaju o toleranciji, uvažavanju, pomaganju i o tome da su sva deca jednaka i da imaju ista prava - kaže Dragana Stanković, školski psiholog.
Intervju vodila: Biljana Stefanović
Comments powered by CComment